Опроштајни ручак

Данкин је из Лондона дошао у последњу посету свом одељењу у Аустралији, пошто нас је фирма продала Јапанцима. То је прилика за мог шефа да се захвали свом шефу Данкину, и уприличи “барби” - аустралијски роштиљ. Време је хладњикаво, дубоко смо зашли у јесен, али још увек може да се издржи цео сат напољу, поготову у подне, када сунце успе да се пробије кроз гране еукалиптуса.

Мејл о посети и ручку је послат недељу дана унапред, тако да радници не брину о обезбеђивању ручка за овај петак.

Секретарица Кати прође поред мог стола негде око једанаест и,онако у пролазу, пита хоћу ли да помогнем око ручка. Наравно да је пре тога отишла код мог шефа и питала га ко може да помогне, а овај је упро прст у мене. Правила лепог понашања морају да се поштују, и ја културно кажем да “нема проблема” а у себи размишљам да то сигурно има везе са оном последњом свађом са шефом. Позваше и мог комшију “професора” Руса, као и Индијца који се зове Турк. Све у свему – старији емигранти. Ово би лако прошло на комисији за дискриминацију, размишљам, али ко ће да се петља у то. Једном сам приговорио, а завршило се тако што сам морао да се извињавам јер су, у међувремену, сведоци “заборавили” шта се десило.

Изађосмо нас тројица у башту и Кати нам објасни да треба да поставимо столове, који већ ту стоје са са ногама упртим у небо, као и столице које су у магацину, па ће магационер да их донесе оним возилом што пишти кад иде. Разумели – идемо на посао.

Сетих се да сам на прошлом роштиљу јео стојећи јер су ти исти столови били постављени сваки понаособ, а простор је мали, па столице нису могле да се извуку. Исправићемо грешке – размишљам - свадба, столови повезани на “Т” (или на “П” ако ово читате у ћирилици). Тако и би . Преврнусмо столове, расклописмо столице и натраг у канцеларију.

У пола један сви су били у башти. Макс поносно преврће “ози” (аустралијске) кобасице. Загледах се мало боље – поред кобасица, “роштиљају” се - ћевапи. Откуд то?? – питам Џима, који је био задужен за куповину. “Ми стално код куће једемо те кобасице без коже”(!?!) објасни он. “Купујемо их у супермаркету са редовном недељном куповином – баш су ‘cool’ ”. Е, сада би неко помислио да су мени потекле сузе И да сам почео свима да објашњавам да једу српско национално јело (јел’ ово тачно?). “Губљење времена” рекли би Ози. А да сам то и урадио, убеђен сам, да би неколико њих заобишло ћевапе.

Узех три ћевапа, салату и парче хлеба са “шведског стола” и седох на прво празно место “свадбарског стола”… Добро, биле су ту и две “ози” кобасице, да будемо искрени, али обећајте да неће бити негативних кометара!

Тик уз мене седе Данкин. Ово се по неписаним правилима канцеларије сматра за почаст. Ухватих поглед мог шефа са другог краја стола – он је вероватно очекивао да Данкин седне поред њега. О чему да разговарам са великим босом? Мислим се ја...

“Ви сте очигледно недавно дошли из Европе, када сте тако лагано обучени” – рекох ја за почетак.

“У праву сте, заборавио сам да овде није тако топло”, лагано узврати он . Енглеско време је горе од овог, али то сада није вазно. Важно је да брзо смислим неку заједничку тему, на крају крајева обојица смо Европљани.

“Ја морам да размислим о томе када следећег месеца путујем за Европу”, беше моја следећа реченица.

“А где путујете?”

Да не дужим, после мог одоговора, Данкин се напрасно окрену на другу страну и започе конверзацију са Немицом која је седела са његове леве стране. И није било тако лоше – пет реченица. Да сам прескочио оно “Србија” вероватно би конверзација потрајала мало дуже....

Једем ја тако ону последњу ози кобасицу и размишљам – будимо искрени, да сам остао у Србији и поред мене, великог директора, седе два Стива, један из Нигерије и један из Лондона - са киме бих разговарао…?

Али шта је ту је. Битно је да је Данкин за опростајни ручак појео - ћевапе.

И да сам научио да се, осим радом (што сам већ одраније знао), свет осваја - ћутањем!