Кич Титове квазихаризме

Тешкоће које прате наш стварни друштвени преображај и немогућност да остваримо рационално постављене циљеве потичу и од непревладане комунистичке прошлости и њеног ирационалног деловања кроз модел актуелне партократске власти. Исказујући своју праву цену у потоњем периоду растакања комунистичке власти, илузија доброг живота у време титоизма додатно отежава наше суочавање са том прошлошћу која неосвешћена, улепшана и зашећерена још увек влада нама. Зато је и изложба „Ефекат Тито” у Музеју историје Југославије повод да се тај период адекватно сагледа.

Организована с циљем да прикаже грађане Југославије у светлу њиховог односа према Титу као оличењу тадашње власти, изложба има и свој карактеристичан програмски поднаслов: „Харизма као политичка легитимација”. У првом делу изложбе представљене су Титове фотографије и слике које су у време његове власти представљале обавезан елеменат ентеријера јавних простора али и приватних станова. У сали у којој су приказани и филмски документи из времена титоизма представљене су штафете, док су у осталим просторијама изложени поклони које је Тито добијао од грађана и радних организација.

Током трајања његове власти па до данас настоји се потврдити уверење у Титову харизматичност, везану за поседовања оне изузетности због које је хваљен и слављен и због које је и створен култ његове личности. Међутим, када се данас погледају филмски документи о њему, онда његов изглед и понашање потврђују сазнања о његовој личности. На основу свих битних чињеница стиче се реална слика о њему као примитивном, властољубивом и бескрупулозном појединцу који је, захваљујући повољним историјским околностима и недовољно просвећеном народу, успео да осећај своје инфериорности компензује хипертрофираном вољом за моћи и стане на чело обновљене Југославије која је постала држава за једнократну употребу. Тај плашљив али социјално интелигентан диктатор повишеном гестикулацијом и реториком у јавним наступима придавао је себи већи значај од реалног, што је некритички прихватало најпре његово најближе окружење а потом и народне масе које су изградиле и свој идолопоклонички однос према њему. Данас такво понашање и говор изгледају комично, али је још смешније наводну Титову харизматичност сматрати извором његове политичке легитимности.

Насилно успостављање ауторитарног комунистичког поретка, укидање политичких слобода и начин Титовог владања и одржавања на власти показују разлику између његове лажне харизматичности и стварно харизматичних вођа који су поседовали моћ као своје изузетно својство. Та разлика се замаглила и изгубила у околностима масовног веровања подвлашћених у представу о обоготвореном вођи. Са ове историјске дистанце, одређене и престанком некадашњег колективног веровања у његову посебност јасније се виде трагови некадашњих самообмана. Те трагове читамо данас у штафетама и даровима који су предавани Титу јер се на њима јасно огледа та естетизована лаж у виду кича којим су дародавци настојали да се додворе свом деификованом председнику.

Несумњиво је да су бројни појединци и колективи настојали да овим даровима изразе своја најдубља осећања и искажу приврженост свом „вољеном председнику”, али су се управо онда када је требало да уобличе своје емоције, користећи уобичајене обрасце соцреалистичке патетике, везане за њихову неопозиву идеолошку истинитост, са великовисинских претензија сурвавали у баналност кича. Суоченом са делом те огромне депоније титоистичког кича, посетиоцу ове изложбе који у сале застрте црним платном улази као у какву cameru obscuru, сугерира се узвишено осећање пред изложеним предметима. У другачијој и примеренијој поставци, која би истакла њихову кич доминанту, нестала би сугерисана мистерија а са њом и потреба да се харизматичношћу митологизује Титова личност. Тада би постало јасно да, уместо о харизми, можемо говорити само о ефектима Титове демагогије који се још увек могу препознати у овдашњем јавном, политичком, друштвеном и културном животу.