Сахрана после 28 година

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 31. маја – Родбина путника погинулих у несрећи авиона „Инекс Адрије” DC9 YU – ANA (данас „Адриа ервејз”) на Корзици, чекала је готово 28 година да се достојно опрости од најмилијих. У 18 сати је на љубљанском гробљу Жале одржана комеморација којој је присуствовала, поред градоначелника Љубљане Зорана Јанковића, и министарка одбране Љубица Јалушич. Данашњи дан је изабран за сахрану преосталих посмртних остатака погинулих јер је 31. маја 2008. коначно завршена асанација места несреће – планине Сан Пијетро на Корзици.

Несрећа се догодила 1. децембра 1981. године. Проглашена је највећом трагедијом која је снашла авио-превозника из Словеније, не само зато што је живот изгубило 180 људи, већ и зато што су у трену нестале читаве породице, а две „југословенске фирме” остале без доброг дела својих запослених. Утолико је шок у овдашњој јавности био већи када су медији почетком прошле године кренули трагом вести да на падинама планине у коју је ударио авион уочи слетања на аеродром у Ајачију, још увек леже не само кости умрлих, него и ствари путника и посаде, попут ручних сатова, накита, личних докумената (личне карте, пасоши), фотографија, женских торбица, ручног пртљага, ћебади… Оно што се чинило невероватним и бизарним, испоставило се тачним, иако су надлежни у почетку све негирали.

Прве новинарске екипе донеле су стравичне снимке са терена, а откривено је да на Сан Пијетру труле и позамашни делови трупа „Адријиног” авиона, чије порекло је заташкано тако што је део олупине на којој је писало име авио-компаније накнадно окренуто ка земљи и тиме постало недоступно очима радозналаца. Полако је испливало да чињеница да планина није „очишћена” после несреће и није била нека велика тајна током протекле две деценије јер је у локалним новинама откривено писмо неког читаоца који је још средином осамдесетих година прошлог века узалуд упозоравао институције да то што је остављено на милост и немилост зубу времена на Корзици, није ни људски, ни пристојно према тамошњим мештанима. Испоставило се да је било још сличних пријава на адресу основних организација тадашњег Савеза комуниста, али су све завршиле у фиокама партијских апаратчика.

У потрази за кривцем што је својта после 26 година сазнала да далеко од домовине на Сан Пјетру још леже остаци њихових најближих, ПОП ТВ је стигла до „савезних органа” некадашње СФРЈ у Београду. Распрела се и дебата о кривцу за несрећни догађај, а тај је пронађен у пилоту, наводно некадашњем питомцу ЈНА, па су гледаоцима показане и његове „ћириличне” белешке. Експерти су потом открили да би авион планину „прескочио” да је пилот додао само мало гаса… У низу репортажа сведочила су о свом болу сада већ одрасла деца погинулих радника „Адрије” и експозитуре „Компаса” који су кренули на једнодневни излет у иностранство, већином оставивши нејач код куће, на бризи бакама. Своју причу је испричала и донедавна министарка правосуђа Зденка Церар, која је са супругом, чувеним гимнастичарем Миром Церарем, избегла злу судбину јер им је најмлађа ћерка вече уочи пута добила високу температуру, па су остали код куће…

Укратко, повика јавности је учинила да је лане коначно пронађен потребан новац па је на Корзику послата специјална екипа спасилаца. Они су током две недеље рада извештавали матицу о тешком и негостољубивом терену, а помоћ им је пружило и француско министарство одбране. У долину је хеликоптерима извучено више од 27,5 тона материјала, од већих делова авиона, преко „веће количине посмртних остатака жртава” до њихових личних ствари. „Адрија” је тада организовала посебан лет за Корзику како би члановима породица омогућила да се на лицу места увере да је место несреће очишћено, а њихови ближњи на путу кући, где су данас коначно нашли свој мир.

Светлана Васовић-Мекина