Град троногих Срба

Шта значи плус за близину родитеља и сестре, проверене пријатеље, сигурност војвођанског мира, диплому са високим оценама, тек досањане београдске студентске снове, кад је на минус страни неко као он? Где је ту равнотежа? Каква неправда?!

Без обзира на сву моју трезвеност и организованост, милион и један сценарио, све могуће и немогуће комбинације, брзо ми је било јасно да ће ми тим кораком само ризик бити осигуран и известан. И?! Шта закорачила, бре, скочила сам! И променила презиме...

Да се одмах разумемо, нисам ја крила ни ко сам ни шта сам, само су они то знали пре мене саме. Кад сам ја открила? Кад сам месецима мучила себе питањем да ли уопште живим у иностранству? Оригинал Српкиња, ко би рек’о, јер ко још, осим нас, доживљава и даље територије некад братских република као своју земљу? Хајде то, него ми се срушила и „дефиниција иностранства“ из детињства! По њој се да живе у иностранству признавало само онима који се лети неким „бесним“ аутом довезу из Немачке, Француске и Аустрије (лошије су ми се котирале остале западноевропске земље) или долете, исто лети, авионом из неке тамо Америке или Аустралије. И тачка. Каква Хрватска и иностранство?!

Ширим дефиницију, сада и практично, већ 456 дана. Никада моји директни преци нису овде живели, никада ја у овом граду раније нисам била, никога не познајем, слабо говорим хрватски (одлично га разумем), нисам још успела нострификовати диплому али имам службену потврду из полиције да сам странац са привременим боравком у РХ у трајању од годину дана. Ако у континуитету скупим такве четири визе привременог боравка, за четири године имам право тражити стални боравак на још годину дана, а онда, ако положим хрватски језик, могу затражити домовницу тј. хрватско држављанство. Е, ако то сад није процедура вредна „правог“ иностранства...

Град у ком живимо лежи на Дунаву. Чим изговориш његово име придобијеш пажњу, и у остатку Хрватске и у Србији па и у свету. Једино је сам град, чини ми се, уморан од прозивања. Мој муж је овде рођен и, кад се одузме школовање, у овом граду провео је најдужи део свог живота. Па ипак врло ретко ми изиграва туристичког водича. И кад показује и прича говори искључиво у прошлом времену: „овде су били базени“, „ово је био дворац“, „овде су биле клупе“ ... па ја више и не питам шта је ово, него шта је овде било? Мршти се кад му објашњавам којом сам улицом ишла до града јер ја знам само ове називе које сам затекла, а он користи оне од пре. Да ли ми је лакше што не знам како је некад изгледао и живео овај град? И пре колико времена?

Волонтирам у једној организацији. Пред Нову Годину скупили смо нешто играчака и хране за Црвени крст, уствари Црвени криж, јел’. Не знам како али међу тим стварима у једној кеси била су три опанка, два мала и један већи. Уз изговор да то сигурно никоме не треба, девојка са којом сам радила кренула је да их баци. Замолила сам да их да мени. Често их гледам и размишљам чији су, јел’ то дете још дете, зашто већи недостаје? Растуже ме али и су ми и помогли да схватим неке ствари. Србима овде, сад знам, заиста су најчешће мало две ноге да закораче на терен на ком би били равноправно третирани, и три опанка је мало да се прескоче све препреке док не оствариш неко право, а без обзира од кад живиш у Хрватској и какав си човек за велику већину хрватског становништа свеједно и ниси ништа друго до српско чудовиште. И да се не лажемо, сад знам и то, трећи опанак користи се обилато и међусобно, у подметању ноге другом Србину, по принципу „српска посла“.

Знам да на свету има још таквих места, као што је овај град, где је истина од посебне важности. Наравно, истина је овде колико и његових становника и свих њихових испричаних и прећутаних судбина. За једну страну „четникуша“ и само исказани проценат у становништву који треба још смањити, а за другу „урбана Српкиња“ и потецијална узурпаторка подељених српских позиција. Једно је сигурно – моја истина овде није на цени. Моја истина је неоптерећујућа - дошла сам у ову земљу и овај град само због нас, само због љубави! Зар данас има још таквих будала, чујем иза леђа? И ко још у то верује? Сасвим случајно, још од гимназијских дана омиљена ми је она Андрићева како је љубав једина ствар на свету коју не треба објашњавати и тражити јој разлога...

Дајем свима на знање да ово вреди и у Вуковару, наравно само кад верујеш у неуништивост тврђавице зване брак.