Нова Отаџбина

Дошла сам у Уједињено Краљевство 30.05.1999. Иза себе сам оставила домовину Хрватску (или је она оставила мене) и отаџбину Србију, у пламену. Дошла сам пуна горчине, гњева и цинизма. Лондон ме дочекао раширених руку.Као и свакога.Велики град. Највећи. Најљепши. После Београда, наравно.

Како сам завољела Бели Град (БГ) на први поглед, кад ми је било само 12 љета, тако сам на први поглед "пала" и на Лондон.Можда зато што доста сличи Београду.

Живим у граду са више од 7 милиона душа.Свих раса, боја коже и вјерских убијеђења. Нема шта нема. Град у ком сватко може наћи дом. Који пружа неограничене могућности. Велики, у сваком погледу. Град у којем ће сватко помоћи изгубљеном туристи, у којем 24 сата можете наћи све шта пожелите. Од музике, театра, излазака, најновијих филмова...Свега по мало. Права метропола.

Лондон није савршен. Не! Али је узбудљив, вибрантан, пун живота свих 365 дана у години. Овдје никад није досадно.

Ја живим у сјеверном предграђу Лондона које се зове Енфилд. Фино, мидл-клас мјесто. Типично енглески. Са улицама у којима су све куће исте, сређене. Са пуно зеленила, цвијећа, паркова.

Срба у Лондону има око 40 хиљада. Тако барем кажу. Имамо прелијепу цркву Св.Саве у Ладброук Гроув. И типично смо српски "раштркани" по увјерењима, географском поријеклу и прошлости. За неке други свјетски рат није још завршио. За мене одавно. Ово је 21.вијек.

Срби су неорганизирани у политичком смислу.Али не и у добротворном. Ту смо солидни. Бринемо за отаџбину и помажемо заједно са енглеским пријатељима.

Енглези као народ су фини. Фама је да су хладни. Мислим да је то грешка. Они само не показују толико емоције. Нису стегнути као ми за породицу, дјецу. Живе и пуштају друге да живе. Дјеца оду из гнијезда рано. Од њих се очекује да живе самостално. Не ко ми.

Воле помагати. Научени су да помажу, од малена.У школи се дјеца уче да онај ко има има обавезу да помогне оног што нема. А и лако је давати кад имаш.Одвајам обичан народ од власти.

Енглези воле добру храну, фудбал и пиво. Тим редослиједом. Добри су мужеви (ха,ха,ха), кувају, спремају и не постављају сувишна питања. Жене не воле радити и нису "домаћице".

Социјални живот воде у пабу. Уз храну и пиће и прича лакше "тече". Не забадају нос тамо гдје не треба. Захвални су на гостопримству (поготову нашем) али се не петљају у приватан живот. Изузетно су толерантни и пријемчиви за туђе. Велики путници и најбољи туристи. Којим год језиком причате овдје сте добродошли.

Данас, 8 година послије, гњева и горчине код мене више нема. Ова дивна и велика земља ме научила да различитости могу и треба да иду заједно. Научила ме да опростим и прихватим. Грешке туђе и своје сопствене. Овај велики прелијепи град показао ми је да се и различитости могу вољети. Без већих проблема! Од "провинцијског" дјетета постадох "свјетска" жена (мало сарказма). Мора се. Из ове перспективе наш "тамни вилајет" изгледа мали и још тамнији. А све наше свађе глупе и безначајне. Свијет је тако велики а ми тако мали у њему...

Зато ја данас Хрватску носим, од рођења (рођена и одрасла у њој), у коријенима. Безрезервно! Србија је у мојој ДНК-кодирана заувијек!

А Велика Британија мјесто у мом срцу има заслугом! Пружила ми је дом, заклон у најгорим тренуцима мог живота. А то се не заборавља!

Цинизам је ипак још увијек ту. Они који су допринијели да оставим дом дали су ми дом. Они који су ме бомбардовали дали су ми склониште. Шта је живот! Тако ја данас имам три дома, три домовине. И све три су подједнако вољене. У коју год идем враћам се кући.