Чекајући жиранта

Србији и њеној влади предстоји још један ребаланс буџета. Вероватно током септембра. Најкасније октобра. Биће то треће, а ко зна, можда не и последње, пресабирање државне касе за непуних годину дана. Чека се долазак Мисије ММФ-а у августу како би се с тим великим „жирантом” видело где смо и шта нам ваља чинити у економској политици до краја ове године, у јавним издацима, а то значи и у буџетској потрошњи.

Већ сада, међутим, извесно је да стање јавног рачуна не слути на добро. Приходи буџета мањи су за двадесетак процената него прошле године. У априлу највећи апсолутни пад показују уплате од ПДВ – чак 5,3 милијарде динара или 26,4 одсто – реално. Мањи су порези од увоза, јер су пале и наше набавке у свету, малаксавају царине… Само се држе – акцизе.

Да ли је у таквим околностима чудно што држава, односно њена предузећа дугују својим добављачима? Не. Питање је, међутим, док се држава и влада не пресаберу и смање своје издатке за обећаних десет одсто, а планирани приходи из других извора почну да пристижу, како попунити евидентан буџетски јаз од 300 до 500 милиона евра?

Као и у недавном, другом по реду, ребалансу буџета крајем маја, много мудрости нема. Све, наоко, изгледа једноставно – треба наћи начин да се отворена расходна страна буџета попуни што већим приходима. Било би дивно када би се та мука решила уштедама или одрицањима државе, али тако нешто, поучени смо досадашњим искуством, није могуће. Бар не у овом часу.

Шта нам ваља чинити?

Избор је скучен и наизглед једноставан. То, наравно, никако не значи и олакшицу за владу, јер привреда, бар за сада, не даје уверљиве сигнале да је дотакла дно рецесије. О опоравку и успону може се слутити тек када извоз крене, а он пада из месеца у месец.

Пошто су поремећене све пропорције на основу којих је скројен актуелни ребаланс буџета, о чему најбоље сведочи и процена ММФ-а, по којој ће наш овогодишњи бруто домаћи производ бити за шест одсто мањи него лане, а приходи малаксавају, јасно је да се решења морају тражити у новим захватањима на рачун будућности. А то значи да се буџетски дефицит мора подићи са три најмање до пет одсто БДП. Економисти тврде да је та изнуђена мера, ипак, безболнија и инфлаторно неутралнија него једнократно повећање ПДВ за два процента поена. Коначно, подсећају, експерти, ни земље ЕУ нису се либиле да своје мастрихтски „заковане” буџетске дефиците од 1,5 одсто повећају шест пута.

Ми смо увек били у мањем или већем минусу. И ниједан буџетски ребаланс у историји ове земље није ишао на мање. Увек навише. Алиби је ту. Учинимо оно што морамо, али ако може без непотребне политичке халабуке и прегањања са ММФ-ом док не одлучимо како да направимо јефтинију државу и моћнију економију. Све остало је прерасподељивање малог националног колача на велики број изелица.