Čekajući žiranta

Srbiji i njenoj vladi predstoji još jedan rebalans budžeta. Verovatno tokom septembra. Najkasnije oktobra. Biće to treće, a ko zna, možda ne i poslednje, presabiranje državne kase za nepunih godinu dana. Čeka se dolazak Misije MMF-a u avgustu kako bi se s tim velikim „žirantom” videlo gde smo i šta nam valja činiti u ekonomskoj politici do kraja ove godine, u javnim izdacima, a to znači i u budžetskoj potrošnji.

Već sada, međutim, izvesno je da stanje javnog računa ne sluti na dobro. Prihodi budžeta manji su za dvadesetak procenata nego prošle godine. U aprilu najveći apsolutni pad pokazuju uplate od PDV – čak 5,3 milijarde dinara ili 26,4 odsto – realno. Manji su porezi od uvoza, jer su pale i naše nabavke u svetu, malaksavaju carine… Samo se drže – akcize.

Da li je u takvim okolnostima čudno što država, odnosno njena preduzeća duguju svojim dobavljačima? Ne. Pitanje je, međutim, dok se država i vlada ne presaberu i smanje svoje izdatke za obećanih deset odsto, a planirani prihodi iz drugih izvora počnu da pristižu, kako popuniti evidentan budžetski jaz od 300 do 500 miliona evra?

Kao i u nedavnom, drugom po redu, rebalansu budžeta krajem maja, mnogo mudrosti nema. Sve, naoko, izgleda jednostavno – treba naći način da se otvorena rashodna strana budžeta popuni što većim prihodima. Bilo bi divno kada bi se ta muka rešila uštedama ili odricanjima države, ali tako nešto, poučeni smo dosadašnjim iskustvom, nije moguće. Bar ne u ovom času.

Šta nam valja činiti?

Izbor je skučen i naizgled jednostavan. To, naravno, nikako ne znači i olakšicu za vladu, jer privreda, bar za sada, ne daje uverljive signale da je dotakla dno recesije. O oporavku i usponu može se slutiti tek kada izvoz krene, a on pada iz meseca u mesec.

Pošto su poremećene sve proporcije na osnovu kojih je skrojen aktuelni rebalans budžeta, o čemu najbolje svedoči i procena MMF-a, po kojoj će naš ovogodišnji bruto domaći proizvod biti za šest odsto manji nego lane, a prihodi malaksavaju, jasno je da se rešenja moraju tražiti u novim zahvatanjima na račun budućnosti. A to znači da se budžetski deficit mora podići sa tri najmanje do pet odsto BDP. Ekonomisti tvrde da je ta iznuđena mera, ipak, bezbolnija i inflatorno neutralnija nego jednokratno povećanje PDV za dva procenta poena. Konačno, podsećaju, eksperti, ni zemlje EU nisu se libile da svoje mastrihtski „zakovane” budžetske deficite od 1,5 odsto povećaju šest puta.

Mi smo uvek bili u manjem ili većem minusu. I nijedan budžetski rebalans u istoriji ove zemlje nije išao na manje. Uvek naviše. Alibi je tu. Učinimo ono što moramo, ali ako može bez nepotrebne političke halabuke i preganjanja sa MMF-om dok ne odlučimo kako da napravimo jeftiniju državu i moćniju ekonomiju. Sve ostalo je preraspodeljivanje malog nacionalnog kolača na veliki broj izelica.