Дневник – и додатак

У четвртак, 11. јуна, уредницима „Дневника” требало је педесет минута да „спакују” све дневне вести. Догађаји, срећом, нису били посебно драматични. Ни рата, ни поплава, ни отмица, ни земљотреса, ни оружаних пљачки, ни саобраћајних катастрофа. Било је чак и изузетно лепих повода: београдски студент Мирко Ђорђевић победио је на међународном такмичењу младих комуникатора науке, новинар РТС-а Бранко Станковић примио је награду за новинарску храброст...

Главни „кривац” за искакање из термина био је – Ратко Младић! Федерална телевизија БиХ објавила је као нове и ексклузивне старе снимке из приватног живота одбеглог генерала, те је уследило раскринкавање овог фалсификата, објашњавање циља с којим је учињен, разматрања последица на односе Србије и Босне, навођење реакција из Брисела и Хага.

Не само због „главног јунака”, подсетио је овај „Дневник” на оне с почетка деведесетих кад је главна информативна емисија Телевизије Србије (Београд) трајала по деведесет минута. Па се родио и чувени „Дневников додатак”. То „питино дете” постало је касније симбол информисања и извештавања проглашеног за ординарну политичку пропаганду, а они који су га „месили” управо стижу на тапет државних органа решених да истраже ратнохушкачке грехе појединих припадника седме силе.

Управо да нагласе раскид с том злехудом прошлошћу, нови творци „Дневника”, устоличени после петооктобарских промена, одлучили су да га врате у образац сажетог прегледа битних вести и сместе их у разумних тридесет минута. Информације су проширивали само онолико колико је нужно за њихово потпуније разумевање, а додавали, ако је претицало места и минута, понеки необавезан, занимљив и забаван прилог.

Понети, ваљда, чињеницом да је „Дневник” емисија рекордне гледаности, у РТС-у су се опустили и размахали, па све чешће прекорачују сатницу. Њу су, иначе, сами одредили и у својој програмској шеми упорно за 20 сати, после „Дневника”, најављују серију, директан пренос, играни филм...

Уколико жели да поврати програмску дисциплину бар на Првом програму (на Другом је она већ драстично нарушена преносима седница Народне скупштине), Радио-телевизији Србије стоје на располагању бар две могућности. Прва је да званично прошири време „Дневника” за петнаест минута (толика су обично садашња прекорачења). Друга је да после „Дневника” установи полусатну емисију која би, по садржају, била тема дана – а по називу нешто атрактивније (чега би се садашњи директор лако могао сетити). „Дневник” би се тиме растеретио, а политички важне теме, као горепоменута, добиле би заслужени третман уз додатне податке, изјаве, интервјуе, коментаре.

Не треба страховати да ће понестати грађе. Има је свакодневно на претек. У издању „Дневника” о ком је овде било речи, за тему дана могао је да конкурише и прилог о помену јагодинском новинару Милану Пантићу чије убиство, ни после десет година, није расветљено. Био би то добар избор у часу кад се оживљава јавно преиспитивање новинарског рада.

Бранка Оташевић