Млин историје мрви све

Гордана Ћирјанић, између осталог ауторка познатих романа „Кућа у Пуерту” и „Пољубац”, управо је у београдској „Народној књизи” објавила књигу „Каприци и дуже приче”, сачињену од редовних прилога за ревијални месечник „Софиа”, где су током две године штампани са наднасловом „Људи говоре”. Накнадно читајући ове своје „сличице из стварности”, ауторка им је додала занимљиве коментаре, који су је затим подсетили на Гојине коментаре за серију графика названу „Каприци”, насталу на теме људске ћудљивости…

Како сте у малим и свакодневним догађајима проналазили приче за кратке „каприце”, и колико се такав посао разликује од писања романа?

Мој поступни прелазак са поезије на прозу одиграо се управо кроз „серијско” писање за новине – „Писма из Шпаније” током десетак година. Кад пише роман, писац је сам себи „наручилац”, на неки начин мора сам себе да превари да је посао кога се латио преко потребан човечанству. Има у томе неког лудила, јер писање романа изискује дуготрајан, дисциплиновани рад. У периодима кад не може себе да „преведе жедног преко воде”, или док још нема замисао за неку већу целину, писац се довија како да измисли себи мотивацију, па каткад прибегне спољном подстицају, обавеже се на редовно писање за неки медиј. Простор који ми је понуђен у часопису „Sofia” решила сам да искористим за кратку причу, а не за типичну колумну која подразумева коментарисање актуелности. Унапред сам имала само три или четири смишљене приче, а онда сам се, мало-помало, дисциплиновала да активно ослушкујем – гласове око себе и њихов одјек изнутра.

Тај Ваш ангажман подсетио Вас је на Гојино стварање графика у серијама. Како у односу на његово стваралаштво видите те Гојине капричосе, шта за Вас они представљају?

Пошто је усавршио технику бакрореза израђујући реплике чувених Веласкезових слика, Гоја је своје тематски оригиналне графике радио у серијама: Каприци, Тауромакија, Ужаси рата и Бесмислице. За своја сликарска платна увек је имао наручиоце који су, затим, постајали власници слика и чували их по својим палатама. Пред крај ХVIII века штампа осваја јавни живот, што значи да се појам јавности шири изван аристократских кругова, двора и клера. Гоји је било стало да га упозна шира публика, и такође му је било стало да искорачи из „задатих тема”. Због тога је радио графике. У реклами за своје Каприце, објављеној у једним мадридским новинама, рекао је да је тема тих графика „критика људских грешака и порока”. Паралеле између Гојиних ликовних каприца и својих литерарних, уочила сам тек накнадно, кад сам се бавила изузетно занимљивим послом склапања књиге од већ написаних прича.

На крају сваког „каприца” дали сте духовит и кратак коментар, па су се они који Вас знају као врло озбиљног писца пријатно изненадили. Да ли је наша стварност за Вас сада ближа трагици или хумору?

Иако сам подстицаје за своје кратке приче налазила у стварности, мислим да искуство ове и овакве наше стварности није неопходно да би се те приче разумеле. Наиме, људске грешке и пороци, баш као и људска глупост, универзални су. Тачно је да сам досад веома ретко писала у хуморном кључу. Мада, ни за ову књигу не би се могло рећи да је хумористична; једино кроз накнадне коментаре уводим неки поглед искоса, како би се приче отвориле, како би читалац разумео да писац има још примисли, да није баш све речено.

У дужој причи „Дан” описали сте упечатљиво дан сахране Слободана Милошевића, постављајући озбиљна питања о томе како жалити дојучерашњег „господара наших живота”. Изнова сте помислили на Шпанију, и на шта све још?

Нигде не помињем име покојника, мада је јасно о коме је реч. Давно сам превела једну кратку причу Хуана Карлоса Онетија, „Она”, о дану смрти Еве Перон чије се име, такође, не помиње. Хтела сам да ова прича буде тако снажна, али да применим сасвим другачији метод. Мотивација за њено писање, као и поступак, у неку руку су слични мотивацији и поступку романа „Кућа у Пуерту”. Наиме, у неком тренутку катаклизме за заједницу, појединцу се деси да је поред личних брига и прегнућа принуђен да прими на себе и терет колективитета, па се накнадно чуди како је људском бићу уопште могуће да поднесе у себи толики број епицентара разних потреса. У „Кући у Пуерту” реч је о једном лету које садржи непосредно искуство бомбардовања, кривицу растурања породичне куће, опсаду туђих сећања, организацију селидбе, заштиту детета, бол губитка, обавезу разлиставања историје једног века и шта све не. Овде, у приповеци „Дан”, у једном једином дану стекло се толико туробног и некрофиличног да јединка попушта: блатњави трагови поплаве, љубавни крах, застрашивање пандемијом, загонетна смрт онога који је за једне злотвор за друге херој, колективни страх и мучнина, потреба разума да се одреди према догађају, деонтолошки отпор радовању смрти, један безимени леш на тротоару...

Показујете да су хероји и Нуњес де Балбоа, шпански конкистадор, али и „обични”, свакодневни људи, у Шпанији, у Србији.

Нуњес де Балбоа је трагична личност из шпанске историје: леп као бог, способан, одан, смео, а око њега сплетке медиокритета и завидљиваца... Он је открио Тихи океан, али мало потом му је одрубљена глава на главном тргу града који је основао. Он је идеалан лик за древне „високе жанрове”, трагедију или епопеју, али није на велика врата ушао у књижевност, колико ја знам. Откад је роман постао „високи жанр”, обични људи заменили су богове и хероје и књижевне ликове племенитог рода. Говорим овде о различитим конвенцијама у различитим временима, а у својој приповеци „Нуњес де Балбоа” управо износим две паралелне приче, једну о давном хероју и другу о савременом антихероју, са имплицитним закључком о млину историје који на исти начин мрви све.

Да ли видите могућност да се наши грађани, који су изгубили мотивацију да учествују у стварности и утонули у апатију, врате животу и променама?

Одговор на ово питање не спада у мој домен. Кад бих имала визију о томе како личним залагањем ефикасно допринети општем добру, вероватно бих се бавила политиком. Уосталом, „наше грађанство” је за мене много широк појам; умем да мислим само о оном делу грађанства који чита књиге, а то је мањи део. Они који не хају за писану реч, најчешће имају чврста уверења и одговоре на сва питања. Шта хоћу да кажем? – мој посао подразумева претензије на будућност, па могу себи дозволити бар визију неке боље будућности за овај народ, а кључ за то једино видим у образовању.

Марина Вулићевић