Скипер је кад волиш, па трпиш

Они који имају пуно пара и воле да уживају на јахтама често немају појма о мору и пловидби. У таквим ситуацијама на сцену ступају скипери, људи вешти да и по најгорем невремену, олујама и бурама, безбедно превезу јахту с једне тачке на другу.

Последњих година нагло је порасло интересовање за ово занимање: само у Хрватској на тржишту се нуди скоро три хиљаде пловила, углавном једрилица, али и моторних бродова и јахти на изнајмљивање, а Грчка и Турска далеко предњаче пред њом.

Потрага за скиперима је стигла и до Новог Сада, где – разумљиво – нема много познавалаца вештине једрења, свега неколико, али има и на Дунаву правих „морских вукова“. Један од њих је Душан Захаријевић, кога у складу са занимањем зову и „панонски морнар”. Он проводи зимске месеце са погледом на Петроварадинску тврђаву, али већ од марта креће на путовања до Грчке, Француске, Шпаније, Хрватске, Словеније или неке друге медитеранске земље, па до Шведске, чак и Конга – све зависи од позива.

На пучини са незнанцима

(/slika2)Наш саговорник каже да постоје две врсте скипера: док једни управљање јахтама или једрилицама доживљавају искључиво као сезонски посао и зими се баве нечим потпуно друкчијим (попут предавања у школи), други су професионални поморци који остатак године организују трансфере чартер бродова дуж Медитерана и шире, све до земаља на афричком континенту.

У  бившим југословенским републикама Словенији и Хрватској, као јадранским земљама, скипер је традиционално занимање које се преноси са колена на колено, али не припада самом светском врху. Најбољи у томе су Новозеланђани, Аустралијанци, Американци, Енглези, јер су услови на океану оштрији него они на мору, па су и вештине веће да би се савладали сви изазови. Скипери су иначе добро плаћени, дневница је око сто евра, али је посао врло напоран, поред осталог треба провести много месеци на пучини с непознатим људима разних профила и свакаквих захтева. Зато скипери морају бити стрпљиве и комуникативне особе, са познавањем неколико страних језика, јер на броду често раде и као туристички водичи. Морају увек бити љубазни, а истовремено и ауторитативни, да их не би третирали као послугу.

Зато наш саговорник истиче:

– Није проблем положити за скипера и добити папир, битно је да ли сте сигурни у себе и да ли можете да преузмете одговорност за себе и друге људе на броду. Тежак је то посао, зато само ко то воли, може све да истрпи.

„Алигатори“ у акцији

(/slika3)Пре и после летње сезоне Захаријевић је, за своју душу, на регатама као члан „Alligator seiling tim-а” (основао га је познати београдски фризер Воја Радивојевић, о чему је „Магазин“ раније писао), чији једриличари учествују већ неколико сезона на великим регатама, између осталих и у Сен Тропеу на једној од најјачих регата на свету ( „Giraglia Rolex cup” чија је маршрута дуга 240 наутичких миља). У јесен по правилу одлазе на Мрдују, острво између Брача и Шолте, затим се такмиче на чувеној Барколани (Трст) са две хиљаде бродова, и на регати од Сплита до Виса.

Искуства су различита, али осећања увек јака, било да је реч о радовању због успеха и уживању у мору кад све иде како треба, било о бризи када се све заинати, зачас постане сурово: ветар, киша, хладноћа, дежурства по невремену на свака четири сата, хране увек мало (и то оне у смрзнуте, у кесама), а сваком члану посаде дневно следовање на регатама је две литре воде из апарата за десолинизацију.

Овог пролећа Душан Захаријевић иде на словеначко приморје, где је укотвљен нови Радивојевићев једрењак за „алигаторе”, па ће тако Дуле, Филип, Вељко, Славиша, Марио, Нес, Арса, Влада, Пеца, Бранко и Лаза у нова дружења са морем и небом, у још једну сезону регата, чим прође летњи туристички шпиц.