Кредитном картицом до Шиндлерове листе

Томас Кенели, аустралијски писац чувене „Шиндлерове барке”, по којој је Спилберг снимио филм „Шиндлерова листа”, у посети је Србији. Аутор још 40 књига, у којима обрађује најразличитије теме – од експлоатације Абориџина, заточеништва, емиграције, до живота и дела Абрахама Линколна, одлучио је да дође у нашу земљу како би боље упознао народ са којим, како каже, живи у слози у родној Аустралији.

Седамдесет трогодишњи Кенели за „Политику” говори о љубави према филмовима, својој најпознатијој књизи, случајности која је довела да њеног настанка и пријатељу Полдеку Фефербергу, човеку који је преживео холокауст и који му је испричао потресну причу о Оскару Шиндлеру, немачком власнику фабрике, који је, за разлику од својих сународника, спасавао Јевреје. Кенели говори и о сарадњи са Спилбергом коме је екранизација Кенелијеве књиге донела седам „Оскара”. Чувени писац је у својој домовини проглашен за „аустралијско живо благо”, велики је борац за аустралијску републику и уз то ватрени навијач рагби тима „Морски орлови”.

Да ли је тачно да сте написали књигу о југословенским партизанима, зове се „Сезона у чистилишту” и штампана је 1976. године?

Јесам, о томе ми је причао један пољски доктор, па сам касније прикупио материјал од Срба и Хрвата, мојих комшија из Аустралије. Али, нисам задовољан том књигом. Проблем је у томе што и за добру и за лошу књигу морате да утрошите исто времена и труда.

Велики сте љубитељ филмова, а често и глумите. Како изгледа филмска индустрија у Аустралији?

Аустралијски филмови се снимају са малим буџетом од пет до десет милиона долара. Само амерички хитови који се снимају у Аустралији, као „Мулен руж”, „Немогућа мисија”, имају огромне буџете. Та индустрија код нас запошљава доста људи, али нико не зна да се то снима у Сиднеју, што ми је криво. Волео бих да имамо више новца да снимамо скупље аустралијске филмове, јер имамо доста занимљивих прича да испричамо. Сматрам да би прича о аустралијским докторима и медицинским сестрама, који су били са Србима у току Првог светског рата, био одличан филм. То је занимљиво, не очекујете везу са тако удаљеним народима, а ваша земља се налазила у жаришту великог рата.

Када смо већ код тога, испричајте нам о Вашем искуству са филмском индустријом. Од настанка романа „Шиндлерова барка” 1982. до снимања филма „Шиндлерова листа” прошло је 11 година?

Стивен Спилберг ми се учинио као велики џентлмен, као лепо васпитано дете које је подизала строга мајка. Даћу вам два примера: Мерч и Ајвори, британска продуцентска кућа, купила је моју књигу, нисам знао шта се дешава са њом, нико ме није звао. Када је Спилбергова продуцентска кућа „Амблин” преузела права, они су ме обавештавали шта се дешава, ко пише сценарио. Разговарао сам са Спилбергом. Његови озбиљни, одлични филмови, све до „Шиндлера”, нису добро третирани. Мислим да га је „Шиндлер” инспирисао да после сними и „Спасавање редова Рајана”.

Шта се десило са Полдеком Фефербергом, пријатељем који Вам је испричао чудесну приповест о Шиндлеру?

Он је умро 2001. године. Његова жена је још жива и однос међу нама и даље постоји кроз њу. Мој отац је умро 2000, а затим и Полдек. У то време сам, поред свега тога, био и болестан, писао сам много о источној Африци, Етиопији, био сам тамо и паралелно радио новинарски и списатељски посао. Закачио сам опак вирус тамо, а тада је умро Полдек. Нисам стигао да се опростим са њим. Још осећам кривицу због тога, јер му дугујем много. Он је знао да је чувар капије за улаз у невероватну, велику, људску  причу. Ја сам прво рекао да не могу то да напишем, да сам ирски католик, да живим на другом крају света. А он је рекао да је то још један разлог више да напишем књигу.

Шта се затим десило?

Када је књига изашла, Полдек се борио за њу. Отишао је код мог издавача у Њујорку и убедио их је да треба да штампају десет пута већи тираж. „Бићете хероји, зарадићете много пара”, говорио им је. И био је у праву. Знатно касније, када је требало снимати филм, отишао је код Спилберга. Знао је његову мајку, која живи у Калифорнији. Рекао му је: „Стивене, биће то одличан филм. Добићеш Оскара за Оскара. Сними Шиндлера, шта радиш, човече?!” И ту је опет био у праву. Када је „Универзал” хтео да пусти филм у само 29 биоскопа, Полдек је звао шефа „Универзала” и рекао му : „Сиде, па то је смешно! Мора више!”

Ви сте се срели случајно?

Да. Био сам 1980. године на филмском фестивалу у Италији. Требало је да идем преко Сингапура назад у Аустралију. Међутим, правио сам промоцију у Америци, и кренуо сам кући преко Лос Анђелеса. У Италији сам добио много филмова, а копча на ташни у којој сам их држао је пукла. Купио сам другу у Полдековој продавници у Лос Анђелесу и тако сам га упознао. Ах, да, био је још један проблем, са мојом кредитном картицом. Није радила. Задржали су ме у радњи сат времена, можда су помислили да сам, као Аустралијанац, склон узимању ствари које не могу да платим. Довољно да се упознамо. Да је кредитна картица одмах прошла, изашао бих напоље и то би био крај.

Имали сте пуно среће.

Веома сам срећан, то је дивна прича, а оно што ме је привукло као професионалног писца јесте амбивалентност Оскара Шиндлера. Он је алтруиста, воли да помаже, али је и опортуниста који користи лоше време за себе. Не зна се где је граница. Он је био, да кажем, сељачина, али већи хуманиста од угледних директора интелектуалаца из фабрике „Мерцедес”, рецимо. Сви они су одговорни за насилне смрти у фабричким погонима, јеврејских и других радника. Шиндлер се потрудио да нико у његовој фабрици не умре неприродном смрћу.

Шта се касније десило са њим?

Отворио је фабрику цемента, уз помоћ бивших радника Јевреја, али и та фабрика је банкротирала. Он није био угледни бизнисмен, него црноберзијанац. И 1963. године опет је био шворц. Те контрадикције су дивне за писца. Додуше, застрашујуће за оне који пролазе кроз то.

Једном сте рекли да бисте волели да будете велики рагби играч или добитник Нобелове награде?

Да, можда бих био срећан и као рагбиста, или играч крикета. Али, имам астму, па сам се окренуо писању.