Једном изгубљен час не може да се врати

Време изгубљено приликом сваког ремећења наставе не може бити надокнађено на одговарајући начин, сматра професор др Ненад Хавелка, педагог и дугогодишњи предавач на београдском Филозофском факултету. Организовање наставе викендом и за време распуста није претерано успешно, јер ремети континуирани процес учења. Приликом сваког облика штрајка просветара, истиче др Хавелка, ђаци су једини губитници. "Свако одступање од плана рада негативно утиче на наставу, јер скраћивањем времена за обраду обимног градива оно се гомила. Уколико су часови скраћени десет дана настава наредних месец дана не може да уђе у нормалан ток", објашњава овај стручњак.

Наш образовни систем заснован је на згуснутим наставним плановима и програмима, које наставници морају да спроведу. Због тога, као и због чињенице да српски учитељи више воле традиционалне методе рада, школски час служи само за предавање новог градива и проверу знања, али не и за учење. Да би ученици нижих разреда основне школе усвојили нова знања није неопходан час од 45 минута, али зато је у средњој школи ово време исувише кратко за поимање нових лекција. Зато је, тврди наш саговорник, јасно зашто не може да се компензује једном изгубљено време.

– У току истраживања рађених крајем деведесетих и почетком 2000. примећено је да сваки облик ремећења наставе утиче на слабљење вештина и умећа младих. То је један од разлога што нам на факултете долазе младићи и девојке са веома смањеним способностима за читање и писање – каже професор Хавелка.

Буне просветара утичу на то да ђаци промене сопствено виђење образовних установа и самих наставника. Долазе на идеју да и они могу да побегну са часова када им нешто није по вољи, јер наставници мало-мало па штрајкују.

– Поставља се питање да ли неко у школи размишља о томе како њихови ученици проводе вишак слободног времена, који настаје због губитка часова. Школе би требало деци да понуде да то време проведу на квалитетан начин – категоричан је др Хавелка.

За организацију корисних ваннаставних активности неопходно је да наставници уложе додатну енергију, али, како истиче Милка Богић, психолог у београдској ОШ "Ђура Даничић", малобројни су просветни радници који се у потпуности предају овом послу.

– Професори који заиста воле свој позив углавном нису заинтересовани за штрајк и они су се, у периоду скраћених часова, додатно припремали и улагали много више енергије да успешно обраде лекције. Они дају све од себе на часовима и то деца осете и враћају им истом мером. Нажалост, оваквих наставника је мало – каже Богићева.

Пожртвованост предавача и његов однос према ученицима не зависи од дужине радног стажа већ, како каже наша саговорница, искључиво од спремности да усваја нов начин рада. Многи старији просветари не желе да се мењају, а истовремено у школе долазе млади људи који су, како каже наша саговорница, залутали у ову професију.

Сигурно је да просветни радници имају разлог зашто су незадовољни, али би, како истиче др Хавелка, морали да нађу неки други начин борбе за своја права. Не би смели да решавају проблеме онако како су то радили радници у деветнаестом веку, јер штрајковима школа стотине хиљада младих губи прилику да се нормално образује.