Jednom izgubljen čas ne može da se vrati

Vreme izgubljeno prilikom svakog remećenja nastave ne može biti nadoknađeno na odgovarajući način, smatra profesor dr Nenad Havelka, pedagog i dugogodišnji predavač na beogradskom Filozofskom fakultetu. Organizovanje nastave vikendom i za vreme raspusta nije preterano uspešno, jer remeti kontinuirani proces učenja. Prilikom svakog oblika štrajka prosvetara, ističe dr Havelka, đaci su jedini gubitnici. "Svako odstupanje od plana rada negativno utiče na nastavu, jer skraćivanjem vremena za obradu obimnog gradiva ono se gomila. Ukoliko su časovi skraćeni deset dana nastava narednih mesec dana ne može da uđe u normalan tok", objašnjava ovaj stručnjak.

Naš obrazovni sistem zasnovan je na zgusnutim nastavnim planovima i programima, koje nastavnici moraju da sprovedu. Zbog toga, kao i zbog činjenice da srpski učitelji više vole tradicionalne metode rada, školski čas služi samo za predavanje novog gradiva i proveru znanja, ali ne i za učenje. Da bi učenici nižih razreda osnovne škole usvojili nova znanja nije neophodan čas od 45 minuta, ali zato je u srednjoj školi ovo vreme isuviše kratko za poimanje novih lekcija. Zato je, tvrdi naš sagovornik, jasno zašto ne može da se kompenzuje jednom izgubljeno vreme.

– U toku istraživanja rađenih krajem devedesetih i početkom 2000. primećeno je da svaki oblik remećenja nastave utiče na slabljenje veština i umeća mladih. To je jedan od razloga što nam na fakultete dolaze mladići i devojke sa veoma smanjenim sposobnostima za čitanje i pisanje – kaže profesor Havelka.

Bune prosvetara utiču na to da đaci promene sopstveno viđenje obrazovnih ustanova i samih nastavnika. Dolaze na ideju da i oni mogu da pobegnu sa časova kada im nešto nije po volji, jer nastavnici malo-malo pa štrajkuju.

– Postavlja se pitanje da li neko u školi razmišlja o tome kako njihovi učenici provode višak slobodnog vremena, koji nastaje zbog gubitka časova. Škole bi trebalo deci da ponude da to vreme provedu na kvalitetan način – kategoričan je dr Havelka.

Za organizaciju korisnih vannastavnih aktivnosti neophodno je da nastavnici ulože dodatnu energiju, ali, kako ističe Milka Bogić, psiholog u beogradskoj OŠ "Đura Daničić", malobrojni su prosvetni radnici koji se u potpunosti predaju ovom poslu.

– Profesori koji zaista vole svoj poziv uglavnom nisu zainteresovani za štrajk i oni su se, u periodu skraćenih časova, dodatno pripremali i ulagali mnogo više energije da uspešno obrade lekcije. Oni daju sve od sebe na časovima i to deca osete i vraćaju im istom merom. Nažalost, ovakvih nastavnika je malo – kaže Bogićeva.

Požrtvovanost predavača i njegov odnos prema učenicima ne zavisi od dužine radnog staža već, kako kaže naša sagovornica, isključivo od spremnosti da usvaja nov način rada. Mnogi stariji prosvetari ne žele da se menjaju, a istovremeno u škole dolaze mladi ljudi koji su, kako kaže naša sagovornica, zalutali u ovu profesiju.

Sigurno je da prosvetni radnici imaju razlog zašto su nezadovoljni, ali bi, kako ističe dr Havelka, morali da nađu neki drugi način borbe za svoja prava. Ne bi smeli da rešavaju probleme onako kako su to radili radnici u devetnaestom veku, jer štrajkovima škola stotine hiljada mladih gubi priliku da se normalno obrazuje.