Милена је била уметница велике страсти

Радознала, привлачна, шармантна. Особа живог духа, дубоког алта, тамнопута, висока. Без изузетка елегантна, екстравагантна, у златним сандалама са високим потпетицама и цигаретом у руци... била је аутентична појава Милене Павловић Барили (1909–1945), најзначајније српске сликарке између два рата, изузетно широког уметничког опуса. Стицајем околности, највећим делом, њен опус настао је ван граница Србије, у атељеима највећих западноевропских и светских уметничких метропола: Лондону, Паризу, Риму, Њујорку...

Ове године обележава се значајан јубилеј, стогодишњица рођења истакнуте сликарке и песникиње, а тим поводом о њој смо разговарали са Оливером Јанковић, историчарком уметности, која је значајан део свог професионалног пута посветила управо Милени Барили, начинивши монографију у којој сагледава целокупни опус уметнице и његово јединство кроз анализу свих расположивих слика.

„Сама биографија, ма како занимљива и драматична била, ипак никада није оно што неког уметника чини великим, већ је то његово дело, његова уметност. А уметност Милене Павловић Барили, ма колико да је била подстакнута животним чињеницама, у свом интернационализму, интердисциплинарности, оригиналности, изузетна је пре свега због особеног погледа на свет уметнице и због многозначности оствареног дела. Управо обиље могућности за интерпретацију које њено сликарство пружа и бројни контексти с којима кореспондира, највеће су њене вредности”, наглашава Оливера Јанковић.

О авангардној уметници, којој су биле изразито блиске идеје надреализма, откривање дубоких подсвесних мотива, емоција и страсти, као и ослобађање од конвенција, навика и скучености мишљења, наша саговорница додаје:

„Са уметношћу надреализма њено сликарство повезује креативни чин који се одвија као резултат неусредсређеног напора, без накнадних дорада, где су фрагментисане фигуре и фантазмагоричне композиције повезане лабаво, попут сцена из сна. Ту су и мотиви љубави, смрти, андрогиније, двојника, дакле идеје и елементи који из психоанализе долазе у надреализам.”

(/slika2)Путујући и школујући се у Немачкој, Италији, Шпанији, Енглеској, крећући се међу дипломатама, сликарима, музичарима, књижевницима, Милена је приређивала изложбе у великим уметничким центрима. Ипак, тамну страну ове биографије чинили су болест срца од најранијег детињства, финансијски проблеми, усамљеност, странствовање и честа непрепознавања њене стварне стваралачке снаге.

„Управо ове крајности јесу део биографије модерног уметника, коме његова самосталност отвара креативни простор, даје потпуну слободу за рад, али која га истовремено чини самотњаком чије истинске вредности постају препознате тек постхумно”, примећује наша саговорница.

О утицају стваралаштва Милене Барили на српску уметност Оливера Јанковић каже:

„У тренутку када је Милена стварала, тај утицај није био изражен. Прво, била је жена, а стварала је далеко од своје матичне средине. Да би неко заиста утицао, изгледа да није било довољно да буде изузетан уметник, већ је морао да има и ширу подршку, чак политичку позицију, да би и други препознали његово дело. А она је тамо била потпуно сама и никада није тенденциозно одговарала на потребе средине.”

О Милени је могуће говорити и као уметници која се успешно бавила модним дизајном за познате модне часописе, козметичке и текстилне фирме, због чега је сматрана уметницом која је је значајно допринела унапређењу комерцијалног дизајна у Америци.

„Тада је то био велики успех, јер знамо колико је Америка велика земља, па тако и велика сцена. Ипак, оно по чему ће она заиста остати упамћена јесу, поред дела велике естетске вредности, њена огромна стваралачка страст и неуморна борба за стваралачке идеале”, закључује Оливера Јанковић.