Којим акцентом говорите?

Роза Доре је живјела цијели свој живот у јужном Онтарију, али након што је доживјела мождани удар прије двије године, почела је да говори као да је са Њуфаундленда. «Не знам ни сама како се то десило, али мислим да се требам сматрати сретном. Многи људи изгубе моћ говора након што доживе удар. Хвала премилом Богу да се све свршило на томе.», изјавила је Роза.

Иначе овај феномен се карактерише тиме да је ‘th' изговарала често као ‘д‘ - умјесто ‘that‘ говорила је је ‘дат‘, и ‘тинк‘ умјесто ‘think‘. Отегнуто “roof” је код ње звучало кратко ‘руф‘, док је ‘greasy‘ постајало ‘греиси‘. Изостављала је ‘г‘ на кају многих ријечи, тако да је ‘hurting‘ постајало ‘hurtin'

Након што сам прочитао ову информацију, помислио сам колико су акценат и мелодијска, односно регионална обојеност језика којим сам се служио били важни фактори у мом животу.

Једном приликом док сам чекао обавијест за укрцавање на авион за Франкфурт на торонтијанском аеродрому, шетајући унаоколо, и играјући се властитим мислима и смишљајући приче (забава којој сам прибјегавао док нешто чекам још од десете године када сам имао инфективну жутицу и када сам био потпуно одсјечен од вањског свијета за период од три мјесеца) пришла ми је Индускиња у народној ношњи, са црвеним биљегом на челу и праменовима сиједе косе који су извиривали испод мараме, ширећи око себи киселкасти воњ на који сам се одмах привикао као да сам љекар. У руци је држала цедуљицу са исписаним летом за Лондон.

Смјешкала се, откривајући жуте крљетке зуба, и обраћала ми се на Хинду или којем ли већ дијалекту – притом је непрестано слијегала раменима и искретала главу устрану, показујући тиме да јој неугодно што не може да ми објасни шта тражи. Но, то и није био проблем, мени је већ било јасно шта жели од мене, једино нисам знао како да јој саопштим тражену информацију.

Покушао сам разговијетно и на што је могуће једноставнијем енглеском да јој кажем да не брине, да се налази на правом излазу, да до поласка њеног авиона има још доста времена. У том часу ми се приближила једна средњовјечна жена и упитала ме да ли сам из Израела. Зачуђено сам је погледаом на шта је она мало постиђено појаснила: «Знате, имате акценат као да долазите из Израела.»

Неколико мјесеци касније, једне кишовите вечери, пуне одсјаја свјетлећих реклама и уличних свјетиљки на влажним плочницима, пола сата прије почетка представе на коју сам био пошао, узалудно сам тражио позориште у којем се ова одигравала. И док је у мом правцу долазила група младих људи, одлучих да их упитам да ми покажу како да стигнем до тражене улице, надајући се да ме неће питати одакле долазим и колико остајем у Торонту, што би била срамота за једног, може се већ рећи, стросједиоца Торонта.

Једна од дјевојака из групе љубазно је застала и након што сам је упитао за позориште, радосно ускликнула: »Ви сте из Израела?». Имајући на уму догађај са аеродрома, био сам у том часу уистину збуњен. «Не», рекао сам, «ја сам Србин.» Нешто се промијенило у читавом изразу њеног лица и одбљеску очију, окренула се још накратко према мени и рекла: »Е , ако сте Србин, онда не знам гдје је позориште...» Остао сам као слеђен, полуотворених уста, забезекнутког погледа, са безгласним криком на уснама. Хтио сам да повичем:» Чекај мало, па зар ти родитељи нису ништа испричали о историји нашег народа. Па, барем бисте нас ви требали схаватити. Зар су све оне историјске чињенице које су ми предочаване кроз читаво моје школовање, сви историјски документи које сам и лично видио у историјским музејима у Њемачкој, само пука лаж; зар нисмо ми, ви Јевреји и Цигани били прогоњени, одређени за одстрел и тамањени до немиилости... Зар да нас се и ви стидите и презирете нас...» Хтио сам јој све то рећи, но, знао сам да би моје ријечи биле надгласане јачином њиховог кликатавог смијеха који се проламао кроз ноћ пуну одбљесака свјетла на влажним тротоарима.

Послије тог догађаја почео сам да размишљам колико муке су ми донијели акценти и регионална обојеност мелодије мог гласа у животу. Небројено пута сам доживио у Београду да је неко моју изговорену реченицу поновио још једном, претенциозно ми указујући на то да сам прогутао ‘а‘ на задњем слогу имперфекта глагола и или ‘и‘ у задњем слогу инфинитива, приупитавши ме и да ли « сам ја уистину дош‘о или да ли сам можда дошао», «да ли могу упитати или само упитат‘ након чега би услиједили неизбјежни коментари на моје ‘болан‘, па би се моје ‘ије‘ још једном претенциозно растегло до бола, да ми затитра у бубним опнама као опомена да нисам компатибилан.

Не знам зашто је баш нама, од читавог простора бивше Југославије, било дано да нам мелодија језика звучи као запијевање, лелек и јадиковање. Да ли је наш бол био већи него код других народа? Зашто смо гутали вокале, скраћивали слогове, као да увијек некуд журимо, и зашто је осталима који су говорили друге дијалекте и варијанте бившег нам заједничког језика, било подарено да у старту буду сврстани у категорију привиелегованих. Не знам због чега је чакавски са хрватских отока био тако мио и симпатичан београдском уху, зашто је чисти хрватски био нешто што се поштовало, а оно што је долазило са тако блиске им друге стране Дрине звучало полудивље, вучије ...

Као избјеглицу из Босне пут ме водио даље у покрајину Хесен у Њемачкој. Тамо је мој акценат опет постао тема у комуникацији са Нијемцима. Најприје су ме држали за Саксонца, а Саксонци су Босанци Њемачке.

Упињао сам се из петних жила да очистим свој њемачки од свих призвука овог непожељног акцента, гледао сам спикерима у уста, вјежбао гутуралне и фрикативне гласове до бола, опоношао мелодију језика сатима возећи се бициклом покрај Мајне, и изненада, као код папагаја, којима прије него што проговоре, бризне крв из кљуна, тако сам и ја послије неких четири пет година почео да примјећујем напредак у свом њемачком да ми је постало неугодно колико сам комплимената добијао за своје језичке вјештине.

Закључио сам тада да је можда бијег од понижености и категоризације у грађане другог реда највећи покретачки мотив да се надрасту властити капацитети и помјере спознајне границе и да би се тај феномен могао истражити у едукативне сврхе.

По доласлу у Канаду, мени и овој земљи се десила нељубав на први поглед и наша кривуља невољења је константна, а наше неподударање непреболно. Ја сам овдје у двострукој емиграцији. Након доласка у Канаду, ја сам још једном емигрирао у језик и мудрости Иве Аднрића, Меше Селимовића., Милоша Црњанског, Данила Киша.... У њиховим свјетовима ми је топло и кад напољу завијају сњежне олује.

И не хајем много што сам сада постао Босанац Канаде, тј, да звучим као Новофаундланђанин ( ваљда се то тако зове ). Јер као што рече Роса Доре .... Хвала премилом Богу да се све свршило на томе...