Каменовање

Срдити момци из „Народног покрета 1389” превалили су неколико стотина километара да би у близини Лепосавића каменовали аутомобил са српским министрима и на тај начин демонстрирали незадовољство начином на који влада решава тамошње проблемe. Могли су то да ураде и у Београду, да не арче паре за гориво, али су очигледно мислили да ће ефекти бити много већи на самом КиМ.

Њихов циљ је био да спрече долазак министара који им нису по вољи на прославу Видовдана и очекивали су да се ови врате у Београд чим запазе блокаду на путу.

Али министри су се некако „провукли” и пошли споредним путем. Момци су пошли за њима, а одмах потом уследио је и њихов кратак сукоб са другом групом младића са моткама током кога је камењем гађана и колона у којој су били министри. Припадници „1389” су, иначе, већ неколико дана на КиМ, где подржавају протесте Срба против Еулекса и евидентирања робе која из Србије, преко два прелаза на административној граници, улази на КиМ.

Било би крајње погрешно понашање младића из „1389” тумачити само као акцију групе фрустриране општим стањем у друштву. Овде је, на овај или онај начин, ипак, реч о организованом изражавању политичког става, а не о спонтаној реакцији будући да се група о којој је реч није случајно нашла тамо. Оваквих акција и оваквих покрета нема без одговарајуће политичке припреме и политичке позадине.

А када је реч о политичком миљеу, ствари су прилично једноставне. Странке из опозиције, које имају велики уплив на локалне власти у српским општинама на КиМ, заговарају радикализацију отпора међународним властима, а власти у Београду се томе снажно противе. Косметски проблем тако поново постаје питање на коме се српске партије боре за наклоност бирача. Резултат је да Београд не говори „једним гласом” и то се јасно види на терену, не само у већ поменутом случају каменовања српских министара него и у односу према међународним властима.

Из оваквог редоследа не треба извући закључак да је нека политичка партија организовала гневне момке из Београда и послала их у Лепосавић да подрже протесте Срба и „приреде дочек” министрима. Али остаје чињеница да њихова акција јесте у складу са тренутним тежњама појединих странака српске деснице и да, бар за сада, из тих политичких кругова није било никаквих критика каменовања српских министара. Изостанак опште и оштре критике, заправо, води ка томе да каменовање постаје нека врста политичког чина.

То је можда логично за земљу у којој је протест наоружаних припадника специјалних јединица сматран политичким чином, а паљење амбасада тумачено као пуки израз фрустрације огорчених грађана, али никако није здраво за демократију. Крајње је лоше и за настојање да Србија очува КиМ у свом саставу.