Цео свет остаје срцу

Сви смо на неки начин одахнули последњег такмичарског дана на Универзијади. Бољи резултат нисмо могли да пожелимо, али када се подвуче црта, остало је жаљење за неким медаљама које су биле тако близу. Андријана и Стеван освојили су бронзана одличја која у нашим очима сјаје као злато. У полуфиналу су заиста имали за противнике врхунске борце, који су стигли до највишег постоља.

Тог јутра ја сам изашла прва на татами, и серију победа започела тако што сам савладала Азербејџанку. Некако је та прва борба увек најтежа, сала још увек празна, а сви успавани. На татами је потом изашао Стеван и потпуно рутински декласирао свог првог противника. Без много муке, изгледало је као да се игра са њим. Кроз сат времена ја сам поново имала борбу. Испред мене је била Украјинка и иако сам је победила, нисам баш задовољна како сам поставила борбу. Као да сам радила са 30 одсто својих могућности, али зар се прави борац не види баш у оним моментима када не иде све како желимо, а ипак се дође до прижељкиваног финиша? Поготово што је та победа требала да ми обезбеди пролазак у четвртфинале и шансу да освојим медаљу у следећем колу. Убрзо су и Андријана и Стеван победили своје противнике у осмини финала, па смо се сво троје добили прилику да се боримо за медаљу.

Током преподнева Хала 3 на Сајму се напунила нашим навијачима који су махали заставама и певали песме подршке. Ја сам опет прва изашла на татами а наспрам мене стајала је Корејка, а од Кореје се свакоме преврне желудац, када је нађе у свом жребу. Знала сам да морам са њом да се сретнем да бих освојила медаљу и нисам желела да ме име уплаши и заустави. Након разговора са тренером и психологом одлучили смо да у борбу уђем агресивно и без респекта према противници. Од самом старта сам наметала свој темпо, међутим досуђена ми је казна за ударац руком у браду који нисам ни направила. Та Корејка баш уме да добро да фолира, али највећу грешку начинио је судија који је казну досудио. До краја меча морала сам да нападам како би стигла минималну разлику од једног бода али, нажалост, нисам успела. Не могу да кажем да сам незадовољна., али знам да је место на победничком постољу требало да буде моје. Поготово уз онакву подршку са трибина. Нема времена за жаљење, биће још такмичења, а онда ћу ја стајати са медаљом око врата и осмехом на лицу, сигурна сам у то.

У исто време Андријана је радила своју борбу за медаљу и победила је Американку са максималном разликом од седам поена. Још једна медаља за Србију, за теквондо и Андријану. Много времена за славље није било, јер је Стеван управо излазио на борилиште, а он је за противника имао изванредног Иранца. Иранци су најтрофејнији борци, па смо сви били „наоштрени” да дамо све од себе у навијању и тако пружимо подршку Стевану. Све време је било тесно због чега је и уследила четврта рунда, тј, „златни бод” који је одлучивао победника. Цела сала је наизменично скандирала „Стеван” и „Србија” и на крају наша енергија и његово искуство пресудили и донело му медаљу. У полуфиналу су обоје изгубили од великих противника, али диван осећај победника из претходних борби није могао да поквари утисак пораза у полуфиналу.

Поносно смо се вратили у Село то вече. Ми смо посао обавили и донели четири медаље својој земљи. Сада је на другим спортистима да придодају још неколико овој ризници. За остале спортисте такмичење још није готово па смо славље до раног јутра наставили на пријему који је организован ван Села.

Чули смо, да су пре неко вече у Село долазили ватрогасци и угасили пожар у суседној згради у којој су били Корејци. Више информација о овом догађају сазнали смо из новина, јер никакав пожар нисмо видели ни осетили. Вест да још неки спортисти имају свињски грип, такође, никог није узнемирила, па се и даље сви окупљају у центру, а тако је било и кад се играло финале Вимблдона. Е то је био прави догађај. У недељу поподне цео центар био је преплављен спортистима. Ко је имао среће и раније заузео место у кафићима могао је из удобнијег положаја да посматра финале између Федерера и Родика. Ми, остали, то смо морали да радимо седећи на жардињерама и тлу. Цео свет се могао тада видети у Београду, у Селу, како на заједничком навијачком језику подржава своје фаворите.

Јуче теквондо репрезентација Србије је напустила Село. Поздравили смо се са осталим спортистима и пожелели им много среће у даљем такмичењу. Када се сведу утисци, Универзијада је диван догађај, не само због освојених медаља или добрих пласмана, већ због остварених познанстава са људима целог света.

* ауторка је репрезентативка Србије у теквондоу