Наранџасте ципеле

Код физиотерапеута сам. Не обичног. Необичног. На брошури о рефлекс-сунчаној терапији пише да се та врста терапије заснива на идеји да је сваки орган и део тела у спрези са неком тачком (зоном) на рукама или ногама.

Ево ме ту, у ординацији, лежим заваљена у удобној столици, док физиотерапеут помно проучава моја стопала већ шести минут. Зачудо, није ми непријатно. Већ сам јој на почетку сеансе рекла да имам ружнија стопала и од Уме Турман, да су моји криви прсти и чукљеви резултат дугогодишњег ношења мањег броја ципела. Наиме, убеђена сам да већина наших људи и дан данас носи мањи број ципела него што би требали.

У књизи Србија (опис земље, народа и државе) у поглављу “Телесне особине народа” професор Владимир Карић описује тип љепоте код Срба:

“На црномањасте се гледа у Србији као на тип лепоте. Народне наше песме, опевавајући лепоту помињу вазда бело лице и црне очи, црне обрве и трепавице и мрке брке”.

Овом опису из 1887. године могла бих само додати и - мала стопала.

Зашто би иначе љyди из моје околине приликом куповине нових ципела обавезно куповали и фластере у првој апотеци?

Кад сам се преселила у Холандију радознало сам посматрала нови свет око себе. Западњаци су одавно научили неке лекције. Ако се човек може посматрати као јединство духа и тела, они су се побринули да њихово тело буде “мера свих ствари”. Можеш их видети у ципелама које клепећу иза њих, сандалама које носе на спортске чарапе, све је некако лежерно и у исти мах ружно за видети.
Ми чак и код бирања одеће имамо тај мазохистички приступ, правимо исте грешке:

“Нема везе што су ми панталоне малчице тесне, намеравам да смршам.”

Или:

“Па јакну ионако не мислим да закопчавам.”

Већина Холанђана не прати модне токове већ линије свог тела. Бар сам ту лекцију овде научила.

Прешла сам са магичног броја ципела 39 на 41. Можда није дамски, али је удобније. Идемо даље.