А држава се не извози

Србија је, према званичним подацима, прво тромесечје ове године завршила с падом бруто домаћег производа или, тачније, бруто додате вредности за око 4,5 одсто. Како ћемо завршити целу годину остаје да се види, али ако се по јутру дан познаје – тај минус не може бити много мањи. Све очи су упрте у небо – да ли ће пољопривреда бити штогод у плусу, јер је индустрија за петину у минусу.

Трећи „произвођач” нашег националног колача јесу – услуге. Оне чине бар 70 одсто удела. Пољопривреда свега десетак и индустрија 20 процената. Ако би се судило по тим пропорцијама, Србија је међу земљама у којима доминирају скупи „бели оковратници”.

За разлику од многих држава у Европи, од 2001. Србија има сталан раст БДП-а од око 5,4 одсто. Задовољавајуће, али у поређењу с кинеским џиновским двоцифреним стопама веома мало, баш као што је недовољно и за некакво наше сустизање Европе и земаља које су пре нас изашле из транзиционих порођајних мука. Потребно нам је много више.

Али како?

Сваки, па и наш домаћи бруто производ чини вредност разменљивих добара – индустрија, пољопривреда, донекле и грађевинарство. Остало су неразменљива добра. А шта каже статистика? Да су нам од 2001. разменљива добра расла по стопи од свега 1,2, а неразменљива између седам и осам процената. Вруће, вруће…

Да. Србија је уредно бележила задовољавајуће стопе раста БДП-а, али чега? Услуга. Свакојаких – државних, осигуравајућих, телефонских, банкарских… и којих све не, а не оних од којих се живи и које се могу продати и извести. Ма колико код нас биле развијене и цењене, државне и друге услуге неће нико, нити су предмет размене са светом, али роба јесте, а ми је – немамо.

У Србији је у последњих шест-седам година дошло до праве деиндустријализације. Приватизовали смо и продали на хиљаде предузећа а изгубили производњу. Средство је постало само себи циљ. Зато је списак наших извозних производа све краћи. Доминирају челик, гума, пластика, пољопривредни производи, дрво… углавном, сировине.

О томе најбоље сведоче поразни извозни резултати. Наших шест до шест и по милијарди евра годишњег извоза праве мало веће европске фирме. Увоз од око 13 милијарди евра и висок дефицит у размени са светом само су последица нашег све уочљивијег економског „гордог посртања”.

И на све то, од тог новоствореног националног колача, који је такав какав је, а по свему судећи ове године не може бити већи од 33 до 35 милијарди евра, држава мора да захвати најмање четири и по до пет процената за покривање буџетског дефицита.

Развој, инвестиције, производња за извоз? Шта с тим? Није ли то проблем с којим се деценијама мучимо и никако да преломимо? Не можемо само с малинама у свет!

О томе ћемо плакати сутра. Данас је главни циљ да преживимо ничим изазвану кризу грицкајући сопствену будућност.