Живот просечног становника Ванкувера

Пре неко вече решим да назовем мог доброг пријатеља у завичају. Оженио се човек пре месец и по дана, али никако нисмо имали прилике да се чујемо у међувремену. Већ после пар минута, он ми онако успут напомиње да размишљају о евентуалном одласку у иностранство, шта би више радили у Србији, и Канада је једна од могућих дестинација. Овде можеш као човек да добијеш легално исељење, а то није случај нигде у Европи. Од првог дана, ти си становник Канаде, и имаш сва права као и држављани, осим права на пасош, гласање и кандидовање у органе власти. И тако почнемо нас двојица правимо нека поређења. За тамо (ту, у Србији) мање више сви знамо како је, а ево мог виђења овог овде. Па да пођем редом...

Најпре оно што мучи највећи број људи: Новац

Оно што је у највећој мери и натерало већину нас да одемо из земље је сигурно новац. У том смислу овде јесте боље. У већини случајева. Ако имате несрећу да је ваше занимање односно образовање некомпатибилно са овдашњим системом, онда ћете вероватно морати да радите неки посао у продаји или услугама, где су сатнице на граници минималног. Но и тада, уз две такве плате, нећете бити гладни, нити на улици. И биће довољно новца да и деца не буду у поцепаној одећи. Летовања су у том случају мисаона именица, крај града у ком се живи је ближи ободу, али генерално може се рећи да нисте ни гладни ни ′ладни. Они који су имали среће да се баве занимањем које је тражено и овде, моћи ће да приуште себи и понеки луксуз, нпр. летовања, мало бољи аутомобила или изласке у ресторан. Нажалост уколико желите да се скућите у Ванкуверу, то једноставно више није опција. Уколико сте то урадити пре неколико година, добро сте инвестирали. Овде морам да направим  малу дигресију. Наиме када смо летос одлазили на летовање у Централну Америку, многе колеге су ми признале да ми завиде. Мислио сам да је то куртоазија, међутим када сам вратио филм уназад, схватио сам да заиста већина њих већ годинама не иде никуда не летовање (ако се летовањем не сматра камповање у околини града). Разлог су њихове инвестиције у куће и станове. Месечне рате су доста велике, свако жели да помало реновира и тиме још више подигне вредност својој "инвестицији" па тако не остаје довољно за летовање. Но зато, сви са поносом истичу своје планове да када се једног дана пензионишу и продају своје "инвестиције" планирају путовања на све стране света.

Ово дефинитивно објашњава откуда онолико седих глава на бродовима који испловљавају на крстарење или у авионима који иду ка неким лепим, далеким и егзотичним дестинацијама. Ту је младих веома мало...

Политичка стабилност и владавина закона

Овде већина људи не зна ко је премијер, министар овог или оног ресора, да ли и где има викендицу, да ли је пријатељ са неким бизнисменом итд. Политика иде својим током, а људе у њиховој свакодневици углавном не интересује. Закони се поштују, а оно што је куриозитет, барем за нас који долазимо са простора Балкана, јесте да се овде реч поштује. Или да будем мало прецизнији раније се реч у потпуности поштовала. Са великим приливом нове имиграције, и ово се нажалост мења на горе. Но и даље велики број ствари можете да урадите само на основу речи, без икаквог документа. Рецимо промену адресе у личним документима. Одете до канцеларије и само саопштите своју нову адресу, а они је упишу у ваша документа. Да бисте добили посао, за који се тражи да имате факултетску диплому, ви исту не морате да покажете. Сматра се да сте професионалац и да нећете лагати, а они ће по оном што ви знате да радите свакако видети да ли и колико сте компетентни за дати посао.

Социјализација

Канађани су генерално говорећи срдачни људи, али је овдашња култура таква да они сматрају да не треба улазити у неке дубље односе. Дакле нема ничега што макар само може да заличи на "забадање носа у ваше личне ствари". Напротив, уколико се покажете срдачнији од онога што је уобичајено, може вам се десити да вас гледају као чудака, на пример ако некога са посла позовете да дође са породицом у посету код вас кући. Са друге стране овде се пријатељем зове свако онај чије се име и презиме зна, и са којим се попричало неколико пута у животу. Реч пријатељ овде заиста има пуно другачије значење него код нас. Односи у родбини, па чак и породици су пуно површнији и на већој дистанци. Већину рођака они ни не познају, или их виде неколико пута у животу. Чак су и односи у породици битно другачији него код нас. Деца имају своју приватност и слободу од раних дана, али и одговорност, па тако многи родитељи своју децу са свршених осамнаест година пуштају да након завршене средње школе живе, раде и старају се сами о себи. Сушта супротност од нашег модела. Шта је права мера, тешко је одговорити... Овде се родитељство више доживљава као обавеза до одређеног доба, а потом родитељ има право да поново почне да ужива и мисли само на себе.

Изласци

У Србији се људи када изађу много боље забављају. У том смислу, Ванкувер је доста досадан град. Постоје клубови, сконцентрисани у једном делу града, музика је слична и гласна, са пуно проблематичних фаца унутра, а улаз није дозвољен онима испод 19 година. Осим клубова, постоје ресторани са живом музиком, али је ту клијентела старија, а музика спорија и досаднија и то је отприлике то. Осим ако не рачунате " coffee shop"-ове, којих има на сваком кораку. Млади испод старосне границе за клубове фактички и немају где да изађу. Окупљају се на угловима улица, испред бензинских пумпи и тако проводе време. Културна понуда је солидна, има доста концерата, позоришта, али је за то потребан мало дубљи џеп. Осим уколико нисте поклоник неке "треш" продукције. Иако Ванкувер излази на океан и лежи на неколико полуострва и острва овде постоји тачно два ресторана на обали: један на Кицилану, најпознатијој градској плажи (отворен пре годину дана, уз велики протест локалног становништа јер им ремети њихов мир) и један у Стенли Парку, са фантастичним погледом, али намењен добростојећој клијентели. Плаже су остале веома приближне свом изворном изгледу и ту нема компромиса. Ништа се не може градити у ширем појасу обале.  

Слободно време

За многе људе овде, слободно време је мисаона именица. У просеку кућа и посао су удаљени између 10 и 15 километара, што уз ниво саобраћаја који расте из дана у дан, постаје све већа и већа фрустрација. Већина Канађана не жели да иде на посао никако другачије него колима, а градске власти Ванкувера већ деценијама не желе да граде нове булеваре или аутопутеве, па тако гужве постају несносне. Ако се узме у обзир да се на већини послова очекује да без накнаде останете барем пола сата након радног времена које траје осам сати   (тих пола сата се најчешће сматра оданошћу, коју послодавац разматра при одлучивању ко од запослених претставља вишак) плус један сат неплаћене паузе за ручак и плус превоз тамо и овамо ви  проведете ван куће минимум 11 сати. Дакле од куће се најчешће одлази око 7 ујутру а веома често враћа после 6 увече. Овде говорим само о просеку, а наравно има и горих и бољих случајева. Елем, када сте одсутни тих 11 сати од куће, заиста вам не преостаје пуно слободног времена за било шта. Ако овоме додате време које вам је потребно да одете и нпр. покупите децу из вртића, ствари постају још горе. Ако су пак ваша деца школског узраста и имају неку ваншколску активност, рачунајте на то да чим дођете са посла грабите дете, седате у ауто и пред вама је ново путовање од по опет неких  5-10-15-20 километара. Они несрећнији устајаће у 4 ујутру да воде децу, јер је њихов клуб за хокеј рецимо добио тада слободан термин за тренинг. По закону иначе, деца до 12 година не смеју да буду сама нити код куће нити на улици, па сте ви обавезни да децу пратите свуда до тог узраста. Многи настављају да развозе децу и након тих 12 година, јер безбедност у Ванкуверу баш и није на завидном нивоу. Но да се вратим на тему о слободном времену. Слободног времена, просечан човек у Ванкувер преко недеље једноставно нема. Знајући ово, постаје лакше схватити зашто се на послу већ од понедељка дани одбројавају до петка.

Викенд је једино време када имате иоле слободног времена. Субота већини људи отпада на куповину, а то онда ствара нове гужве, па се опет људи спорије крећу кроз град, и опет се губи време... Када говорим о слободном времену, морам поменути и годишње одморе. У просеку када почињете посао у некој фирми, следују вам две недеље годишњег одмора. Они срећнији добијају чак три. Преко тога је све научна фантастика. Е сад обзиром да преко године има барем неколико дана које морате да потрошите на ствари које не можете да одрадите пре или после радног времена, значи да вам фактички у старту остаје свега недељу дана дана плаћеног годишњег одмора....

Школство 

Иако постоје различити ставови по многим питањима у нашој емиграцији овде, једна ствар око које се највећи број људи слаже је да је школство овде веома чудно. Барем када су у питању основне и средње школе. Градиво које се предаје није стриктно дефинисано, па тако оно зависи искључиво од наставника. Тако једне године ваше дете може да учи много, а већ следеће (пошто овде један наставник предаје све предмете кроз целу основну школу) да не ради ништа, зависно од тога какав му наставник предаје. Све средње школе су исте, не постоје стручне школе. Тако имате апсурд да са средњом школом ви не можете да радите скоро ништа. Уколико рецимо желите да постанете водоинсталатер ви морате ићи на технички колеџ барем годину дана. Исто је и за друга занимања. И док су основно и средње образовање финансирани од стране државе, даље образовање је поприлично скупо и плаћа га сам студент. Може се рећи да је образовање овде антипод нашем. Уколико се код нас ради превише, овде се ради премало.  

Да се вратим на мог пријатеља са почетка текста: када ме је дакле питао шта му саветујем, рекао сам му "Има оних који се куну да им је живот овде 100 пута лепши, а има и оних који проклињу дан када су дошли, и сањају о повратку. Ако заиста желиш и имаш пуно енергије и спреман си да неке ствари у себи промениш за 180 степени, дођи па види."