Креативан сан Анштајна игре

Мерс Канингам, револуционарни „Ајнштајн игре”, у недељу је преминуо, у сну, у свом дому на Менхетну (Њујорк), у 91. години живота – јавиле су светске агенције, преносећи саопштење фондације и плесне компаније која носи име овог славног америчког уметника, свакако највећег из старе кореографске гарде. Барем до пре неки дан. А Канингамов креативни сан трајао је читавих седам деценија и за то време настајала је богата ризница игре: око 200 плесних комада и више од 800 специјалних радова, такозваних „догађаја”. Заиста импресивна уметничка заоставштина!

Родно место Мерса Канингама је Сентралија (Вашингтон), школовао се у Сијетлу, а на позив велике Марте Грејам, сели се са западне на источну обалу Америке – у Њујорк, где ће шест година (1939–1945) бити солиста у њеној трупи. У том периоду он започиње и сарадњу са једним другим авангардним уметником, Џоном Кејџом, и она ће потрајати читавих пола века, све до смрти чувеног композитора (1992). Из те копродукције родио се и први солистички концерт Мерса Канингама. Овај „син игре” Марте Грејам кренуће ускоро својим плесним путевима, а 1953. основаће своју компанију кроз коју ће проћи многи добри играчи. Нека од те његове познате „деце” – Пол Тејлор, Триша Браун, Лусинда Чајлдс, Карол Армитаж… – касније ће стајати на челу сопствених трупа. Иначе, један од врлих сарадника са којима је кореограф радио био је и славни Енди Ворхол.

Најоданији поштоваоци дела Мерса Канингама чак су спремни и да устврде како постоји историја игре до Њега и после Њега. У сваком случају, он је био велики уметник транзиције из модерне у савремену игру. Његова каријера је као рад у плесној лабораторији, непрестано истраживање и рушење „геометрије” класичне сцене. У средишту позорнице код њега је играч: он је изнад свега, баш као и борба за покрет без граница, за слободу кореографије у којој је све дозвољено. Увек гладан новог, знао је да каже: „Исте ствари нећу да понављам”. Позорница у дословном смислу није једино место његових експеримената са игром. Канингам ради и за филм, ТВ и сматрају га пиониром игре у видео медију. У његов опус свакако се морају урачунати и представе у кућама какве су Њујорк Сити Балет („Summerspace”, 1958), Америчко балетско позориште – АBТ („Дуети”, 1980), Балет Париске опере („Дан или два”,1973)...

Последња премијера Мерса Канингама „Око деведесете” изведена је у априлу ове године, на Бруклинској музичкој академији, само два дана после његовог 90. рођендана. У тај пројекат укључио се и познати музичар Џон Пол Џонс, из легендарне групе Лед Цепелин. У част великом уметнику, славни играч Михаил Баришњиков, као пасионирани фотограф, прошле године приредио је изложбу коју је назвао „Мерс, мој пут”. На отварању, додуше у колицима, био је и стари, добри Мерс, кореограф и играч кога су ноге издале. Није то, дабоме, једино признање Канингаму. Има их ваљда безброј којима су га обасипали широм света, а такво је и једно наше – за тријумф на Шестом Битефу. Са трупом се овде представио са неколико кореографија, претежно на Кејџову музику, а догађало се то у Музеју савремене уметности и у Атељеу 212. Његов „Кенфилд или свемирски инжењер”, својеврсни омаж нашем Николи Тесли, проглашен је најбољом представом те далеке 1972. године.

С пролећем је отишла Пина Бауш, с летом Мерс Канингам... једне од најсјајнијих звезда и у Битефовој галаксији.