Чудни су путеви господњи

Дођох да живим овде у новембру 1994. са 28, без преке потребе...Хвала Богу. Имао сам одличан живот у Србији. Чак и оних раних 90-тих ми је било релативно добро. Здравље, државни посао, кућа, викендица, девојка, пријатељи... Диплому високе школе нисам имао. “Шта ћеш тамо, није баш да тамо цветају руже”, говорише ми.

А Канбера! Мала, мирна, уредна, развучена, цветна, необична. Где бих прво? Па у српску заједницу, наравно. Да упознам наше стручњаке из дијаспоре...и можда добијем савет или помоћ...После неколико посета, када видех и сватих да “стручњаци” расправљају да ли је Дража био издајник или не и да су им руке истрошене од малтера и цигле, удаљих се, полако и заувек.

Доведох своју девојку (а и она је оставила све тамо и исто тако без преке потребе дошла овамо), и ожених се. Обећах јој када сам одлазио да ће тако бити.

Тих првих месеци сам поднео молбу за посао. Позиција је била оглашена у локалним новинама, а посао је био у једној малој државној фирми у Парламенту, на интерној телевизији. Добих интервју и посао. У јуну ’95 сам већ увелико улазио у канцеларију Председника (Prime Minister), па се чак и руковао са њиме (а после и са њима, јер остадох тамо до 2001). Упознах Парламент уздуж и попреко. Све сенаторе и посланике Доњег дома сам знао поименце и по лику. Њих отприлике 230 (осећах се као онај Пера Ложач из вица који је стајао поред Папе).

А услови рада...Боже! Базен, теретана, фризерски салон, тениски терени, затворени бесплатан паркинг...да, да то сам користио када год сам хтео. И бескрајан паркет, бескрајан - и невероватно изгланцан. Стајао сам близу Клинтона када је посетио Парламент. Руковах се са принцом, мужем енглеске краљице. Стојах и близу Хелмута Кола и видех многе, многе друге уживо, из Уједињених нација, чак се и возих у лифту поред Фрање Туђмана. За божићни ручак на послу нам је увек неко од политичара долазио у посету, или смо ми били позвани на њихову забаву. Питао сам се шта сам то добро учинио када бејах тако Богу мио.

Онда схватих да ћу морати и да се дошколујем. Потрудих се, па се до’ватих интеграла, диференцијалних једначина и енглеске књижевности да бих прошао пријемни. Плус тест интелигенције-услов за оне који се уписују ванредно. Моја фирма ми је одобрила време да одсуствујем са посла, а одлучили су и да ми све плате. У то време сам отприлике знао да саберем два броја, толико ми је остало у глави из средње школе...Узе ми то годину дана. Положих математику одлично, а Шекспира и Бајрона у оригиналу једва (па тај стари Енглески ни домаћи не разумеју, а камоли ја, техничар из Србије! Шта је песник хтео да каже-откуд знам!). Уписах економију и комерцијалу на Аустралијском Националном...те године економски бејаше рангиран други на свету, имаше и нобеловца на факсу. Шта ћу ја тамо? Па ја сам поправљао телевизоре у Србији...шрафцигер и лемилица бејаху врхунац стручности моје!

Узе ми 10 година ванредно студирање. Сваки дан на посао. Заврших, падох један испит. У међувремену је моја супруга завршила информатику и добила посао у Савезном пореском. Ја радих у Министарству просвете, Министарству финансија, Савезној управи царина и скрасих се у Савезној ревизорској институцији. Добисмо троје деце и куписмо 6 кућа. Једна наша и 5 за инвестицију. Те 2003. куће поскупеше дупло. Ми 6 пута дупло... Питао сам се шта сам то добро учинио када бејах тако Богу мио. Продасмо све, а куписмо нама једну, “омању”.

(/slika2)Канбера, за оне који овде не живе, није баш популарна међу нашим људима у Аустралији. Неки, који чак и нису били овде, кажу да је „не воле“. Кажу „досадно...“. Можда. Она је један мали, безбедан град, у коме нема превеликих саобраћајних гужви, проблема са паркингом, криминала и сличних пратећих достигнућа великих модерних градова. Има дипломата, политичара, државних чиновника и малог бизниса који све то опслужује. Узме око 1.5 сати вожње до океана и око 3 сата вожње до скијашких терена-идеално за викенд. Пуна је цвећа. Чиста. Нова.

Често сам се питао шта човека чини срећним на неком месту. Поред оних основних ствари (здравље, љубав, материјално) мислим да је то заправо осећај интегрисаности у друштво. Живети на маргинама често изазива депресивна осећања. То нема везе са тим колико је ко имућан или познат- све зависи од тога колико себе направиш да будес другима потребан и да се одазовеш када те ти други потраже. Чињеница је да ово, а и многа друга друштва сличног (“енглеског”) порекла функционишу на “клубском” менталитету. Мора се човек убацити у “клуб”. То је ипак мало шира тема и није за моје скромне литерарне способности. У питању је фундаментална социјално-културолошка разлика. (“Кога не можеш победити, ти му се придружи” или она “куд сви Турци, ту и мали Мујо”). Ако се човек боји да ће се таквим “на силу” понашањем осећати неприродно, или да то његовом менталном склопу не припада, нека се држи још једне српске ”ако ниси гладан, а ти поједи пар залогаја на силу, можда ти се апетит отвори...”За мене овакво размишљање ради. Наравно, људи су различити.

Некако пре отприлике две године открих “Политику онлине” и ову рубрику. Приметих, барем у почетку, да људи бејаху подељени. Једни волеше своју нову земљу, а други више волеше Србију. Упитах се: “где ја припадам”? Заиста, не размишљам. Радим, ловим пастрмке, скијам, свирам блуз у бенду на послу, васпитавам децу, волим жену. Купили смо плац на Копаонику и један у нашем родном граду. Идемо да живимо у Србију без преке потребе...Хвала Богу. Имали смо одличан живот у Аустралији. Чак и у почетку нам је било релативно добро. Здравље, државни посао, кућа, викендица, пријатељи... “Шта ћеш тамо, није баш да цветају руже”, говоре нам.

Канберу волим. Увек ћу јој радо долазити, баш као што сам одавде радо одлазио у Србију.