Две престонице, или Метафизика Москве

Међу добитницима популарне награде „Велика књига” за 2008. годину, донекле неочекивано, нашао се есејиста Рустам Рахматулин сa делом „Две престонице, или Метафизика Москве”. Још веће изненађење представљало је то што је ово дело после првог круга гласања, у којем учествују читаоци на интернету, завршило на првом месту!

Награда „Велика књига” додељује се у Русији од 2006. године и има највећи наградни фонд. Мада ужива снажну подршку пословних кругова, због свог демократског карактера важи као народна. У другом кругу о награди одлучује жири од стотинак чланова у којем су заступљени различити сегменти друштва – писци, издавачи, научници, новинари, политичари, пословни људи, библиотекари и читаоци. Kњига Рустама Рахматулина освојила је трећу награду и милион рубаља. (Прва награда припала је роману Владимира Макањина „Асан”, а друга биографији Александра Солжењицина коју је написала Људмила Сараскина, o којој је наш лист већ писао.)

Први пут се догодило да буде награђено дело које није роман или биографија писца и које, добрим делом, има теоријски и стручни карактер. И, док су Макањин и Сараскина одавно присутни у књижевном животу, Рахматулинова књига доноси нешто ново у руску књижевност.

Заправо, на ову се књигу дуго чекало. Ни Рустам Рахматулин (1966) није ново име у руској књижевности. Он је годинама објављивао радове у периодици. Свесрдно се залагао за обнову есеја као жанра, учествујући у пројектима као што су „Есеј клуб” и „Дневник пута”, који спадају међу најзанимљивије појаве у новој руској књижевности. Заједно с другим ауторима, попут Андреја Балдина и Василија Голованова, понудио је ново виђење географских и културолошких феномена. Њихов литерарни правац, чијем су обликовању допринели и научници различитих профила, настао је на трагу геопоетике Кенета Вајта и одликује се интелектуализмом, мултидисциплинарношћу и документарношћу. Рахматулин је, напокон, скупио своје одабране радове у књигу – они су, уосталом, и писани с намером да постану делови будуће књиге.

Рустам Рахматулин је један од најбољих познавалаца Москве, а Москва је његова главна тема. Ослањајући се на тековине школе Николаја Анциферова из двадесетих година прошлог века, која је проучавала митологију Петербурга, он је сличан поступак применио на Москву. Међутим, док је петербуршка митологија била веома разрађена, изучавање московске није било ни у повоју. Рахматулин је решио да промени то стање. Између осталог и зато што, по њему, има много више основа говорити о метафизици у вези с Москвом него у вези с Петербургом.

(/slika2)Да би изашао накрај с таквим задатком, он примењује заиста огромно знање из различитих области. Ту су и историја и географија, филозофија и теологија, историја цркве и историја уметности, етнографија, архитектура и многе специјалистичке дисциплине. У трагању за закључцима, он пореди Москву с Петербургом, Кијевом, Римом, Цариградом и Јерусалимом. Његов метод укључује повезивање удаљених предмета и појмова, али, аутор се често служи и интуицијом.

Рахматулинова размишљања и закључци петербуршке школе крећу се у супротним правцима. Он сматра да је Петербург у потпуности људска творевина, док је Москва провиденцијалног порекла. Ова теза поткрепљена је огромном грађом у књизи, а између осталог истичу се и следећи моменти: непознато порекло речи Москва, чињеница да је град настајао без плана али у његовом пројектовању, како се испоставља, ипак постоји систем, о чему говори безброј суптилних повезаности. Москва има бројне додирне тачке с Римом, Цариградом и Јерусалимом.

У књизи постоји и одређени парадокс. Као што се види из наслова, она се бави нечим што се не може сазнати, што је изван људског поимања. Међутим, она заправо само указује на то, откривајући и истражујући везе које иначе нису видљиве.

У делу се говори о кључним московским грађевинама и топонимима. Обрађени су Кремљ, цркве и манастири, железничке станице, градски споменици... Из специфичног угла описане су многе историјске личности чија је судбина везана за Москву (цареви Иван Грозни и Петар Велики, Василиј Блажени, Александар Фјораванти, патријарх Никон, гроф Ростопчин, архитекте Баженов, Казаков, Витберг и Барановски, Александар Херцен и други). Изнет је и низ научних хипотеза, предложене су нове концепције. При том, Рахматулин се не поводи за модом или читалачким очекивањима, већ доследно износи властита уверења. Опредељен је за есеј као жанр пошто сматра да се неке ствари само у њему могу изразити, дакле, на уметнички начин.

Овај интелектуални бестселер није само занимљива књига која садржи мноштво непознатих и забавних појединости. С обзиром на тему и новину приступа, то је озбиљно културолошко дело с потенцијално великим утицајем на руску културу.