Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

31.03.2017 у 12:25

Плаже, дивне и чисте, готово нетакнуте у својој природности и лепоти. Свака је помало другачија, бар за нијансу, а неке су драстично различите. Једне делују питомо, а друге дивље. На западној обали су углавном дивље. Када сам први пут угледала једну такву која се зове Пиха, имала сам асоцијацију на гротло Дантеовог „Пакла”. Тај дан је био кобан за неопрезне пливаче на помамним Пихиним таласима. Сурфери ту долазе као на ходочашће, кад су таласи највећи и најузбурканији. То им повећава ниво адреналина и таквом ужитку не могу да одоле. Песак може бити од готово чисте беле боје, до потпуно црне. На Мурувај плажи је црни, светлуца, али страшно пече, много више привлачи сунце због тамне боје. Једино на њега нисам могла стати усред поднева босом ногом. Неке плаже су тако дивне, са

Мој живот у иностранству

27.03.2017 у 11:48

Растанак са „холденом”

„Холден” је био из 1982. године, а Он у 81. години живота. И ту се пут завршава једном од њих двојице – „холдену”, мануел, злато металик боје, своје кругове је истрчао. Њему је остало још корака. Син га је још пре десетак година убеђивао да „холден” замени „тојотом королом” – хечбек, аутоматик. Отац је одлучно одбио. Прво, „холден” се још држи, мало му волан више тресе, више троши уља и бензина, а мотор се почесто огласи и благим трокирањем, али иде. А да Он потегне свој здравствени билтен, сви би се чудили да још иде. Одлучно је одбио, говорећи: – Нећу аутоматик, па да ме ауто вози, хоћу мануел да га ја возим и да у томе уживам. Као што знаш, листа мог уживања је добро скресана. И „холден” и ја се полако гасимо и дотрајавамо. Мало је претекло. И наставили су заједно, па

Мој живот у иностранству

20.03.2017 у 12:20

Ништа душо, срео сам земљака

Ребекин лет из Амстердама касни па седим испред излаза на терминалу број пет, на аеродрому О’Хара у Чикагу. По ко зна који пут сам овде. Дочекујем, испраћам, долазим, одлазим, враћам се... Стојим и размишљам... зашто ли ме воли та млада Јеврејка? Шта ли то зеленоока пустињска лепотица види на српском емигранту који осим неких, за њу чудних прича из младости (које она увек пажљиво слуша), кафанских послова и подухвата и прилично циничног погледа на свет и нема баш пуно шта? Је ли то љубав или игра сенки и страсти која траје... Она не говори а ја се не усуђујем да питам, па тако крадем њену младост, осмехе и погледе дан за даном скоро целе две године. „Добродошао”, чујем у једном тренутку. Окрећем се и видим младића кога дочекује родбина. Двадесетак му је година. Уплашен и узбуђен,

Мој живот у иностранству

14.03.2017 у 14:57

Три Нове године, два Божића и једна слава у Индонезији

Киша. Поново је почела да пада. Не да пада. Пљушти! И тако већ данима. Када сам стигао било је јако вруће, но рекли су да почиње кишна сезона. Киша би пала једном у два-три дана, мало нас освежила и то би било то! Свидела ми се та кишна сезона. Јануар и фебруар су врхунац кишне сезоне, па киша зна да пада сатима. Онда мало стане и онда сутра у неко време опет тако. Неко ми рече да је то добро за учење бахасе и читање књига, гледање филмова. Слажем се, али ево данас је уз монсун нестала и струја. Кренуо сам да уређујем фото-албум на компјутеру баш ми је добро ишло и онда – нестаде струја. Па се при’ватио писанија. Божић – Пољакиње су спремиле 12 различитих јела, то је њихова традиција. Углавном вегетаријанских, хтедох рећи посних, али било је ту јаја, ипак је католичка црква

Мој живот у иностранству

09.03.2017 у 14:36

Кад пратилац ковчега узме новац

Ми који смо раније дошли у Уфу имали смо могућност да препоручимо своје познанике за послове за које су били потребни нови радници. Наравно под условом да они имају потребно радно искуство и да могу да одговоре захтевима посла. Наш руковалац ауто-дизалицом Илија предложио је свог пријатеља, електричара Жељка, са којим је пре неколико година радио у Салихарду. Инжењер који је био задужен за монтажу електроинсталација био је задовољан његовим радом. Жељко је молио да запослимо и његовог сина који је такође електричар. Нама је требало још електричара и обећали смо му да ћемо у наредних неколико месеци послати позивно писмо за његовог сина. Рекли смо му да јави сину које документе треба да припреми и да их однесе у просторије нашег београдског представништва. Жељко је био вредан, радан

Мој живот у иностранству

02.03.2017 у 11:35

Мој друг Кристијан

Рођен и одрастао у једва проходним врлетима негостољубиве, вековима тешком мором опхрване, крвљу натопљене Трансилваније, земље чуда, ноћних утвара и лутајућих душа, мој газда и друг Кристијан Поп верује у сва чудеса и опсене свог вољеног тла. Једном ми рече: „Из мога села само се ноћ види!” И такав ће он, из вучјег брлога, столетном шумом и високим трњиштем скривеног, убогог места, из срца таме одакле се „само ноћ види”, као двадесетчетворогодишњак, доспети под заслепљујуће светлости овог голог и хладног велеграда, међу његове „женке”, младе лавице, охоле и окрутне, што попут древних келтских ратница немо вребајући из сенке све виде и ништа не опраштају... Кристијан воли ноћу да се облачи у црно. Носи елегантну црну кошуљу, црне панталоне, црне ципеле и беле чарапе; сокнице

Мој живот у иностранству

24.02.2017 у 11:58

Видосав и Кајлиб

„Остајте овдје” или „Немој никад да се враћаш”! Кога послушати, Алексу или Мику? „Тужна обавештења” на српском локалном радио-програму у Аустралији су за некога, боже ми опрости, трагикомична. Веома типично, застрашујуће редовно, обавештење о смрти покојника отприлике гласи: „У старачком дому је у 85. години преминуо Видосав Д., рођен у Србији у селу Бања крај Аранђеловца, иза себе је оставио супругу Обренију, сина Јована – Џона, кћерку Љиљану – Лили, снају Кети, зета Роџера, унучиће Роберта и Кајли и праунука Кајлиба.” Асимилација гази постепено, незаустављиво и до потпуности. Видосав и Обренија поносно носе српска имена (највероватније дата по покојним прецима). Деци су „мудро” дали српска имена која ипак звуче интернационално, да им се не дај боже са именима Првослав или

Мој живот у иностранству

21.02.2017 у 11:48

На Србију другачије гледаш кад одеш из ње

Било ми је много тешко преломити, донети одлуку да одем из мог драгог Београда. Иако сам се у тренуцима осећао тако као да бих волео да трчећи одем, опет у другом моменту сам се осећао да никад нећу имати ту снагу да седнем у авион и напустим свој град. Тако сам се цело лето са собом препирао да ли да останем и студирам у Београду или да одем на знатно бољи факултет у Шпанији, где су ме већ примили. Многи би рекли да нема дилеме и да је одлука јасна; иди, и не гледај назад. Али није баш тако једноставно, говорио сам свима који су ми то рекли, од бабе до мајке, до другова до девојке. Доста дана сам провео возећи се по целом граду, упијао тај сјај, ту патњу, ту мржњу, али и ту љубав. На крају сам ваљда и сам схватио да и ако ми можда не буде лако, морам да одем. То више није било

Мој живот у иностранству

13.02.2017 у 11:58

Слoвенска душа

Волим снијег. Ево, док гледам како пада, споро, крупно и неумитно као у неком црно-бијелом руском филму, замишљам како се пред мојом кућом у облаку паре и зноја зауставља задахтали двопрег са саоницама. Памтим то вече, хучало је, беснило, падало и пролетало свом силином као да је мећава одлучила, попут неког егзотичног циркуса, да протутњи без заустављања кроз крмељаву варошицу што се испречила на путу према блиставом велеграду. Те вечери мој домаћин славио је крсну славу и с разлогом бринуо како ће драги пријатељи са својим госпођама и осмоцилиндричним друмским крстарицама надмудрити махниту мећаву. Снијег је падао слева надесно, чинило се да ни две шугаве пахуље неће остати на земљи него да ће васцијели бијели терет бити искипован са оне стране границе. Човек би

Мој живот у иностранству

03.02.2017 у 11:38

У Лондон са шест фунти у џепу

Јул мјесец, киша, 2012. година. Не она киша коју ми знамо, која пљушти и стапа небо са земљом, већ киша која пада на неки господски начин, танко и уједначено. Као и све у овој земљи. „Кинг крос” станица. Вјероватно и највећа, не само у Лондону већ у читавом Краљевству. Долазим из Подгорице (као код већине Црногораца, колико родбине кући, толико и у Србији). Пребирам по џеповима, девет евра. Не бих отварао тему разлога напуштања Црне Гора. У кратким цртама; са треће године политичких наука због многобројних проблема и компликација морао сам отићи. Са нешто пара од мојих купио сам карту, остало је девет евра. Промијенио сам их на станици и за ту своту добио шест фунти. Нисам имао никог у Лондону, ни смјештај ни храну. Могу да бирам, да купим сендвич и воду или бус-карту за два дана (у

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству