Плаве рибе на Козјем острву

Плаже, дивне и чисте, готово нетакнуте у својој природности и лепоти. Свака је помало другачија, бар за нијансу, а неке су драстично различите. Једне делују питомо, а друге дивље. На западној обали су углавном дивље.

Када сам први пут угледала једну такву која се зове Пиха, имала сам асоцијацију на гротло Дантеовог „Пакла”. Тај дан је био кобан за неопрезне пливаче на помамним Пихиним таласима. Сурфери ту долазе као на ходочашће, кад су таласи највећи и најузбурканији. То им повећава ниво адреналина и таквом ужитку не могу да одоле.

Песак може бити од готово чисте беле боје, до потпуно црне. На Мурувај плажи је црни, светлуца, али страшно пече, много више привлачи сунце због тамне боје. Једино на њега нисам могла стати усред поднева босом ногом.

Неке плаже су тако дивне, са ситним песком у свим нијансама, од екстремно светле до већ поменуте црне боје песка, а друге знају бити стеновите, опет са најразличитијим облицима стена. Оне су изазов да се по њима успиње и истражује.

Кренула сам једне суботе од мени најближе Марајс плаже, па наставила даље на другу, трећу, четврту… километрима у једном правцу. Била је то права авантура духа. Између треће и четврте плаже више није било шетача, само у даљини два рибара и никога више. На крају се ипак појавио један млади пар, и они су великом брзином одмицали. Мислила сам да их упитам какав је излазак на ту четврту плажу, да ли је много каменит и неприступачан.

Схватила сам чар и лепоту коју осећају истраживачи нових и неосвојених терена. Први пут сам тај осећај имала када смо дошли до Кеипреинга, рта где се на северу завршава Нови Зеланд, а около је све Тихи океан и Тасманово море. Величанствен је тај спој две воде и две њихове боје, тамнозелене и љубичасте.

Овде треба поменути и плаве рибе на Козјем острву. То је један законом заштићен резерват, и јаркоплаве рибе у огромном броју пливају, можеш их телом додирнути, вода је прозирна, тако да све што сам снимала, и камером и апаратом, показује ту дивну, плаву боју риба.

Кад коракнеш на острву Кавау, удаљено сат крстарења од најближег насељеног места, улазиш у фантастично сређену тропску башту пуну најразличитијег растиња, од највишег до најнижег.

Све је то вешто одабрано и однеговано да чува успомену на сер Џорџа Греја,  знаменитог човека, политичара и колекционара који је 1862. године купио цело острво и уредио га за живот по свом укусу. Његова спомен-палата се и данас посећује; привлачи туристе, а акценат је на његовој огромној библиотеци.

Греј је сакупљао биљке и животиње, између осталих, кенгуре и паунове који су и данас присутни на острву.

На повратку, у смирај дана, посматрала сам појединачне куће са острва које су каналчићима везане за океан и њихове укућане како испраћају госте који се враћају у град. Био је то мало чудан осећај за мене, ставити се у положај тих људи и осећати како они осећају. Ја сам имала неки осећај да они остају усамљени и одсечени од осталог света, и на неки начин ми их је било жао.

Да ли је то била само моја уобразиља са позиција човека који  живи у највећем граду овде, од око два милиона људи, или су ови људи усамљенији него други.

Две године касније уверила сам се у посебност живота на острву упознавши једну жену са тог острва. Била је отворена за комуникацију. Упитала ме је одакле сам пореклом, а када је чула, рекла је да никада никога из Југославије није упознала и никада није чула за њу. То ми је све казивало о њеној изолованости, али она ништа није скривала, била је тако ведра, љупка и млада.

Рекла ми је да рибари са својим мужем, а на крају да је добро погледам па ако дођем поново на острво да је посетим. Био је то врло пријатан и топао сусрет са женом коју сам први пут срела. Природа јој је дала сву непосредност које су људи углавном лишени кад живе у великом граду. Није узалуд Жан-Жак Русо узвикивао: „Натраг у природу!”

Некад није потребно отићи далеко, бар до наше прве плаже удаљене мање од  километра), да осетим снагу и лепоту природе – а то овде значи океана. Овдашњи људи су просто омамљени њиме, шетају се обалом рано ујутро, купају се (неки током целе године), шетају кућне љубимце али шетњу морају да заврше до девет часова ујутро.

У пролазу се поздрављају са „добро јутро” или „здраво”, са тако лепим и задовољним осмехом. Лепо је бити ту на обали међу тим расположим људима који осећају сву лепоту и благодет природе. Сам звук таласа и мирис воде има неко тајанствено, лековито дејство.

Лепота је у томе што је плажа увек другачија. Некад је то само због плиме и осеке. Некад је то због сунца, некад због ветра – некад што је различито доба дана, понекад због надолазеће олује – некад што има више галебова, некад због деце која босим ногицама газе, некад због малих белих баркица, некад због сурфера, некад због мирноће и тишине.

Плажа је лепа и кад је сасвим пуста, једноставно лепа је увек и увек ме опомиње да не треба да пропустим ниједан дан да не дођем до обале океана.

Даринка Васојевић