Plave ribe na Kozjem ostrvu

Plaže, divne i čiste, gotovo netaknute u svojoj prirodnosti i lepoti. Svaka je pomalo drugačija, bar za nijansu, a neke su drastično različite. Jedne deluju pitomo, a druge divlje. Na zapadnoj obali su uglavnom divlje.

Kada sam prvi put ugledala jednu takvu koja se zove Piha, imala sam asocijaciju na grotlo Danteovog „Pakla”. Taj dan je bio koban za neoprezne plivače na pomamnim Pihinim talasima. Surferi tu dolaze kao na hodočašće, kad su talasi najveći i najuzburkaniji. To im povećava nivo adrenalina i takvom užitku ne mogu da odole.

Pesak može biti od gotovo čiste bele boje, do potpuno crne. Na Muruvaj plaži je crni, svetluca, ali strašno peče, mnogo više privlači sunce zbog tamne boje. Jedino na njega nisam mogla stati usred podneva bosom nogom.

Neke plaže su tako divne, sa sitnim peskom u svim nijansama, od ekstremno svetle do već pomenute crne boje peska, a druge znaju biti stenovite, opet sa najrazličitijim oblicima stena. One su izazov da se po njima uspinje i istražuje.

Krenula sam jedne subote od meni najbliže Marajs plaže, pa nastavila dalje na drugu, treću, četvrtu… kilometrima u jednom pravcu. Bila je to prava avantura duha. Između treće i četvrte plaže više nije bilo šetača, samo u daljini dva ribara i nikoga više. Na kraju se ipak pojavio jedan mladi par, i oni su velikom brzinom odmicali. Mislila sam da ih upitam kakav je izlazak na tu četvrtu plažu, da li je mnogo kamenit i nepristupačan.

Shvatila sam čar i lepotu koju osećaju istraživači novih i neosvojenih terena. Prvi put sam taj osećaj imala kada smo došli do Keipreinga, rta gde se na severu završava Novi Zeland, a okolo je sve Tihi okean i Tasmanovo more. Veličanstven je taj spoj dve vode i dve njihove boje, tamnozelene i ljubičaste.

Ovde treba pomenuti i plave ribe na Kozjem ostrvu. To je jedan zakonom zaštićen rezervat, i jarkoplave ribe u ogromnom broju plivaju, možeš ih telom dodirnuti, voda je prozirna, tako da sve što sam snimala, i kamerom i aparatom, pokazuje tu divnu, plavu boju riba.

Kad korakneš na ostrvu Kavau, udaljeno sat krstarenja od najbližeg naseljenog mesta, ulaziš u fantastično sređenu tropsku baštu punu najrazličitijeg rastinja, od najvišeg do najnižeg.

Sve je to vešto odabrano i odnegovano da čuva uspomenu na ser Džordža Greja,  znamenitog čoveka, političara i kolekcionara koji je 1862. godine kupio celo ostrvo i uredio ga za život po svom ukusu. Njegova spomen-palata se i danas posećuje; privlači turiste, a akcenat je na njegovoj ogromnoj biblioteci.

Grej je sakupljao biljke i životinje, između ostalih, kengure i paunove koji su i danas prisutni na ostrvu.

Na povratku, u smiraj dana, posmatrala sam pojedinačne kuće sa ostrva koje su kanalčićima vezane za okean i njihove ukućane kako ispraćaju goste koji se vraćaju u grad. Bio je to malo čudan osećaj za mene, staviti se u položaj tih ljudi i osećati kako oni osećaju. Ja sam imala neki osećaj da oni ostaju usamljeni i odsečeni od ostalog sveta, i na neki način mi ih je bilo žao.

Da li je to bila samo moja uobrazilja sa pozicija čoveka koji  živi u najvećem gradu ovde, od oko dva miliona ljudi, ili su ovi ljudi usamljeniji nego drugi.

Dve godine kasnije uverila sam se u posebnost života na ostrvu upoznavši jednu ženu sa tog ostrva. Bila je otvorena za komunikaciju. Upitala me je odakle sam poreklom, a kada je čula, rekla je da nikada nikoga iz Jugoslavije nije upoznala i nikada nije čula za nju. To mi je sve kazivalo o njenoj izolovanosti, ali ona ništa nije skrivala, bila je tako vedra, ljupka i mlada.

Rekla mi je da ribari sa svojim mužem, a na kraju da je dobro pogledam pa ako dođem ponovo na ostrvo da je posetim. Bio je to vrlo prijatan i topao susret sa ženom koju sam prvi put srela. Priroda joj je dala svu neposrednost koje su ljudi uglavnom lišeni kad žive u velikom gradu. Nije uzalud Žan-Žak Ruso uzvikivao: „Natrag u prirodu!”

Nekad nije potrebno otići daleko, bar do naše prve plaže udaljene manje od  kilometra), da osetim snagu i lepotu prirode – a to ovde znači okeana. Ovdašnji ljudi su prosto omamljeni njime, šetaju se obalom rano ujutro, kupaju se (neki tokom cele godine), šetaju kućne ljubimce ali šetnju moraju da završe do devet časova ujutro.

U prolazu se pozdravljaju sa „dobro jutro” ili „zdravo”, sa tako lepim i zadovoljnim osmehom. Lepo je biti tu na obali među tim raspoložim ljudima koji osećaju svu lepotu i blagodet prirode. Sam zvuk talasa i miris vode ima neko tajanstveno, lekovito dejstvo.

Lepota je u tome što je plaža uvek drugačija. Nekad je to samo zbog plime i oseke. Nekad je to zbog sunca, nekad zbog vetra – nekad što je različito doba dana, ponekad zbog nadolazeće oluje – nekad što ima više galebova, nekad zbog dece koja bosim nogicama gaze, nekad zbog malih belih barkica, nekad zbog surfera, nekad zbog mirnoće i tišine.

Plaža je lepa i kad je sasvim pusta, jednostavno lepa je uvek i uvek me opominje da ne treba da propustim nijedan dan da ne dođem do obale okeana.

Darinka Vasojević