Слoвенска душа

Волим снијег. Ево, док гледам како пада, споро, крупно и неумитно као у неком црно-бијелом руском филму, замишљам како се пред мојом кућом у облаку паре и зноја зауставља задахтали двопрег са саоницама. Памтим то вече, хучало је, беснило, падало и пролетало свом силином као да је мећава одлучила, попут неког егзотичног циркуса, да протутњи без заустављања кроз крмељаву варошицу што се испречила на путу према блиставом велеграду. 

Те вечери мој домаћин славио је крсну славу и с разлогом бринуо како ће драги пријатељи са својим госпођама и осмоцилиндричним друмским крстарицама надмудрити махниту мећаву. Снијег је падао слева надесно, чинило се да ни две шугаве пахуље неће остати на земљи него да ће васцијели бијели терет бити искипован са оне стране границе. Човек би помислио да се Бог коначно смиловао да белим јорганом макар привремено зашушка и улепша грдобу звану Детроит.

Ал’ ево и наших гостију, пристижу равнодушношћу и рутином рибара који у праскозорје упловљавају у своју луку, искрцавају из големих „понтијака” и „бјуика” отресају пахуље са капута и целивају зајапуреног домаћина. Домаћица је у кухињи, ноздрве наслућују врућу ракију, печење, сарму и нешто поховано.

Месец је децембар, са календара се споро одроњавају последње седмице лоше године која се није удостојила чак ни да нам шапне да се иза њених леђа спрема још гора, луђа и крвавија.

Био сам једини „дођош” те вечери, сви остали су већ поодавно напустили стари крај, стекли куће, бизнисе, седмометарске аутомобиле и нова имена. За столом су седили Mike, Paul, George, Joe, Ned i Steve и распредали о биткама, варљивим примирјима и лукавим генералима. Све у свему, бременити и дуги сати за шугавог мешанца на којег кидишу горопадни шарпланинци, а бечке пудлице гледају са презиром.

Мало због дима, мало због приче, завукао сам се у помоћну трпезарију са женама. Осећао сам се опуштеније окружен ондулацијама, пунђама и брошевима. Ту се није разглабало о корпусима, бригадама и будућим границама него о пуно важнијим стварима. Улетео сам право у епицентар жучне расправе – да ли кифле буду прхкије и укусније ако у тесто додаш мало сирћета или је боље ставити прстохват соде бикарбоне.

Међутим, морао сам их напустити пре но што су склопиле крхки споразум – задимљени генералштаб је сигнализирао да су јунаци ожеднели па сам се запутио до њих са нарамком пивских флаша и фришким пепељарама. Таман што сам распоредио драгоцени карго по крцатом столу и окренуо се да што пре стигнем натраг до чуварица кифлиних тајни, први пут те вечери зачух глас најстаријег од гостију, чика Вилијама. Мада су га звали Бил он је био убеђен да га је мајка крстила под неким трећим именом, на овом континенту неупотребљивим скоро као и диплома коју сам донио у свом коферу.

– Не могу се сетити, мислим да је био јун или јул четрдесет четврте, послали ме камионом из Дортмунда за Падерборн…

Направио сам пируету, брзо се окренуо и зграбио најближу столицу. 

Наш човек, Трећи рајх, а ’44. вози камион! Сулудо.

Причу је стрпљиво почео од почетка, а посебно за мене објаснио још пар детаља који су били познати осталим гостима.

Вилијам, Бил је ухапшен већ на почетку рата. Немачка патрола је зауставила камион његовог оца, Бил је био за воланом, добро је знао немачки, папири су били у реду, али солдат је солдат – неумољив и строг.

Спроведен је до школе коју је Вермахт претворио у привремену команду. Спремала се одмазда, окупаторов одговор на најновију саботажу, али Бил је имао среће, успео је некако да објасни своју ситуацију младом хауптману. Наиме, Билов отац је био банатски Србин, а мати фолксдојчерка. Пустише Била да оде кући, под условом да се сутра појави у команди заједно са родитељима.

Сутра је хер хауптман пред суморну тројку просуо понуду која се не одбија:

– Слушајте ме пажљиво. Ово су тешка и опасна времена, глава се изгуби за трен, свакакве банде се мотају около а може се десити да га ми смакнемо за одмазду. Предлажем да вашег сина првим транспортом пребацимо у Немачку у радни логор. Он неће бити затвореник, буде ли вредан и одан биће му добро. Ако буде правио проблеме, саботирао, крао – наша власт за такве милости нема. А кад велики Рајх оствари коначну победу ваш син ће се вратити кући. Одлучите се брзо, следећи конвој пролази за десет дана.”

Бил је тако дошао у Немачку, радио у великој фабрици. Прво је правио неке делове, наводно за авионске моторе, а после су му дали да вози. У почетку је било добро, храна солидна, пошта је стизала редовно, понекад је могао изаћи у град.

Али ратна срећа је варљива кучка, таман кад помислиш да се припитомила и смотала покрај твојих чизама, ено ти је с репом у зраку отрча другоме. Први наговештај била је пригушена хука каћуша у даљини. Стаљинове оргуље су немилосрдно померале линију фронта у правцу запада. Пар седмица касније, почели су распознавати грување совјетских хаубица. Није прошло дуго, придружило им се штектање митраљеза. Руси долазе.

Власт је већ одавно ширила приче о њиховој бруталности. Говорили су да руски крволоци на бајонете набијају бебе, официри силују, краду и пале. Са фронта су пристизали рањеници, уморни, крвави, сломљени. Последњи трзаји, мобилизација голобрадих дечака и сипљивих стараца.

И онда једног јутра, општи хаос, бежанија, скидање еполета, преоблачење у цивилну одећу. Бил се нашао у неком склоништу без струје и воде, скупа са педесетак цивила, стараца, жена и деце. Међу њима је била млађа жена са замотуљком који је на свет дошао тек пар дан раније. Све је утихнуло, пушке и аутомати су занијемили, топови пошли на заслужени починак.

Одједном је на гвозденим вратима одјекнуло лупање кундака. И опет. Па још једном. Неко се придигао, дошао до врата, трен касније зачула се шкрипа и блистава светлост их је ошамарила преко очију. Пред њима је стајала групица црвеноармејаца, с цевима упереним у помрчину преплашених лица. Тајац. Ишчекивања рафала. Уместо куршума, плач бебе…

Један од војника се окренуо мајци са дететом. Пришао јој је ближе, пребацио пушку на надлактицу леве руке, десном показао брз и нестрпљиви знак. Дај!

Мајка је са гримасом на лицу привила своје чедо још ближе и чвршће на груди. Да је могла, себи би га у утробу вратила, што даље од овог страшног света пуног смрти и зла.

Војник је своју пушку дао борцу који је стајао до њега. Још једном је показао… Дај!!!

Избора није било, бепче се нашло у рукама војника. Сви су па и Бил знали шта ће се пред њиховим очима десити. Руски војник је био уморан од овога рата, уморан од разарања, паљевине, убијања. Ништа се више променити није могло, али могло се учинити нешто па да његов син једнога дана не сконча са пушком руци и немачким метком у грудима.

Но, војник је пружио замотуљак назад у мајчине руке. Са леђа је скинуо ранац, извадио хармонику и започео песму. Стао је негде код другог рефрена, погледао у своје саборце, па онда у запањене Немце и рекао: „Когда ребёнок рождается, ружья обязаны молчать. Начало новой жизни должно быть отмечено весельем и радостью!”

„Кад се дете роди, оружје треба да заћути. Нови живот се мора дочекати са песмом и весељем!”

Ту је чика Вељко заћутао, скинуо наочаре и полако из сакоа извукао марамицу. Суза је потекла само из једног ока, као да је друго оставио негде далеко, можда у Банату, можда у мрачном немачком подруму. Бришући усамљену сузу, само је рекао…

„Ето, то смо ми… проклета душа словенска.”

Ћутали смо, чини ми се, довољно дуго да нам потраје за две вечности и још да преостане, ћутали смо из немоћи да у себи нађемо реч којом бисмо разбили ту страшну тишину.

Имао сам потребу да кажем да у енглеском језику не постоји реч за душу, макар не у оном нашем, проклетом словенском поимању, али схватио сам да је боље да ћутим као и остали, да без речи гледам некуд, било где, у пладањ са печењем или у грозну канадску мећаву која је журила да стигне у Детроит

И кад год се сетим те вечери и Билове сузе, помислим како је блесаво да неки народи имају педесет имена за снег, а неки ниједно за душу. Додуше, нема свако снег – а нема ни душу

Мили моји, чувајте ту своју проклету словенску душу, ал’ не заборавите да се она најбоље чува тако што се даје.

Павел