Мој друг Кристијан

Рођен и одрастао у једва проходним врлетима негостољубиве, вековима тешком мором опхрване, крвљу натопљене Трансилваније, земље чуда, ноћних утвара и лутајућих душа, мој газда и друг Кристијан Поп верује у сва чудеса и опсене свог вољеног тла. Једном ми рече: „Из мога села само се ноћ види!” И такав ће он, из вучјег брлога, столетном шумом и високим трњиштем скривеног, убогог места, из срца таме одакле се „само ноћ види”, као двадесетчетворогодишњак, доспети  под заслепљујуће светлости овог голог и хладног велеграда, међу његове „женке”, младе лавице, охоле и окрутне, што попут древних келтских ратница немо вребајући из сенке све виде и ништа не опраштају...

Кристијан воли ноћу да се облачи у црно. Носи елегантну црну кошуљу, црне панталоне, црне ципеле и беле чарапе; сокнице светлије и од снегом прекривених, сунцем обасјаних, светлуцавих врхова Карпата.

Једне летње вечери седимо он и ја у башти „Бурбон кафеа” и цевчимо чешко пиво. Мељемо и претачемо жуто сунце јечма у црни хмељ речи. Преко пута улице, на само петнаест метара од нас, из новоотвореног аргентинског ресторана, кроз врелу и спарну ноћ, допиру заносни и опијајући звуци сетних, ванвременских мелодија. Прозори луксузно опремљене јужноамеричке кафане широм су отворени; све се види као на длану. Раскошни жене и мушкарци играју танго, ритуал бесмртности, плес у коме сваки покрет умире у трену и живи заувек.

Као и обично, Крис је обучен у црно. Охрабрен и подстакнут испијеним алкохолом, те вечери сам био спреман и добро припремљен. Али у напад, ипак, крећем опрезно. Полако му говорим да је мода белих чарапа давно прохујала, још пре него што ће се он родити и да је једва памтим и ја. Затим постепено појачавам притисак, тражећи да се осврне око себе и да погледа да ли још неки мушкарац носи црне ципеле, беле чарапе и црне панталоне.

На крају употребљавам своје последње и најмоћније оружје, рекавши му да га због такве злосрећне модне комбинације све девојке у „Бурбону” иза његових леђа исмевају. Али, долазећи ниоткуда, његов изненадан одговор ме попут боксерског ударца погађа право у плексус, искидавши ми утробу и оставивши ме без даха и било какве воље за даљом борбом.

– Ма, шта ми то причаш! А Мајкл Џексон и Брус Ли? Зар они нису увек носили беле чарапе – одговори ми готово свадљиво.

Крис има своје интернет девојке. Понекад ми показује њихове фотографије. Једна од њих је Тајланђанка Касика, танана, прозирна, лепршава. Ни дете, ни жена. Подсећа ме на хероине кунг-фу филмова. Брутални убица у белом, немилосрдна осветница са сечивом у коси, нестварно лепих, нежних црта лица; невиног, дечјег лица достојног највећих мајстора хиперреализма.

– Касика на тајланском значи птица – каже ми поносно. Као птица и изгледа...

Једног дана одлетеће као птица. Друга је Мануела, порочна, похотна Кубанка, чини се као да би грудима с краја на крај могла обгрлити цео Залив свиња.

Кристо, ова би богами сама зауставила инвазију америчких трупа!

Трећа је безимена играчица самбе из Бразила. Пропета црна ждребица која гризе ваздух зубима, кида земљу стопалима...

Пре годину и по дана Кристијану је изненада умро отац, његов једини члан породице у Америци, за кога је као пупчаном врпцом био везан и који га је свему у послу и о животу научио.

Од тада је, као да му се сам Господ указао, постао непоколебљиво, фанатично и неповратно религиозан. Свака његова прича почиње и завршава се Богом, Христом и оцем. Принуђен сам да их слушам сваког дана, од раног јутра па до касног поподнева.

Једног јутра из складишта продавнице грађевинске опреме и материјала утоварам купљену робу у комби, док је он забављен папирологијом и плаћањем. Када се вратио назад до кола, љутито ми каже да сам сав материјал послагао на погрешну страну возила.

Почињемо да се свађамо. – Мој отац је… – по стоти пут креће.

Али пре него што је завршио реченицу, не могавши више да издржим, хватам га за рамена и уносим му се у лице: – Крис, мртав је, нема га, не постоји! Распада се на оном гробљу које и ноћу као вампир обилазиш.

И одмах потом знајући да сам га дубоко повредио страшно се кајем невешто покушавајући да му се извиним. Али прекасно је...

Следећег тренутка стреса ме са себе као крпену лутку и застрашујућим погледом зури у мене. Одједном преплављује ме плима страха. Кристијан је снажан момак, надљудски снажан, често помислим посматрајући га каквим је пакленим темпом и манијакалном силином у стању да сатима скоро без престанка укива голо дрво у голи бетон.

Престрављен сам, беспомоћан, суочен са зидом од 90 килограма смртоносних, као цигла чврстих костију и мишића, збијених у четвртастом, здепастом телу овог бившег вашарског рвача изниклог и израслог из трансилванског црног камена, дизача тегова и сеоског кавгаџије; зидом који прети да се својом разорном снагом, као лавина, на мене обруши. Али он и даље само зури, чини ми се као да не гледа у мене него негде у даљину, у бескрај далеко, далеко иза мене.

Свепрожимајући ледени страх полако попушта, копни и као вода отиче. С олакшањем схватам да ми се ништа лоше неће десити, не овог пута. Магловитог, влажног, замућеног погледа, главом ми показује да седнем у ауто.

Возимо се у мртвој тишини док са чуђењем примећујем да се враћамо назад путем којим смо дошли.

Стаје испред „Бурбона”, места где ме је покупио и не гледајући ме каже: – Иди кући, ниси ми потребан, данас ћу радити само с мојим татом.

Без речи излазим из возила, закорачујем на плочник а затим се полако окрећем, желећи још једном да му се извиним. Прекасно је. Већ је нестао у даљини...

Стеван Ступар, Чикаго, САД