Видосав и Кајлиб

„Остајте овдје” или „Немој никад да се враћаш”! Кога послушати, Алексу или Мику?

„Тужна обавештења” на српском локалном радио-програму у Аустралији су за некога, боже ми опрости, трагикомична. Веома типично, застрашујуће редовно, обавештење о смрти покојника отприлике гласи:

„У старачком дому је у 85. години преминуо Видосав Д., рођен у Србији у селу Бања крај Аранђеловца, иза себе је оставио супругу Обренију, сина Јована – Џона, кћерку Љиљану – Лили, снају Кети, зета Роџера, унучиће Роберта и Кајли и праунука Кајлиба.”

Асимилација гази постепено, незаустављиво и до потпуности.

Видосав и Обренија поносно носе српска имена (највероватније дата по покојним прецима). Деци су „мудро” дали српска имена која ипак звуче интернационално, да им се не дај боже са именима Првослав или Милунка не би смејали у школи, али су деца и та имена већ у свакодневном животу ускладила са потребама средине.

Јован се свуда представља као Џон, крштено му име нико од „аустралијских” пријатеља и не зна. Потпуно исто је и са Љиљаном, Лили, а онај последњи у низу, Кајлиб, можда ће понекад да помене да је чуо да је српског порекла.

У Аустралији је пре десетак година била врло популарна атрактивна певачица и глумица Холи Валанс (сада срећно удата у Лондону за познатог милијардера), за коју ми Срби негде ископасмо да јој је презиме Вукосављевић.

Она је у једном интервјуу поменула (ваљда смо то запазили само ми Срби) да је тачно да јој је отац Србин. Сећа се из младости како су јој се деца смејала јер јој је покојна бака за школску ужину поховала печење и млади лук...

Прва генерација у дијаспори ипак у својим успоменама чува симпатичне детаље, памти кроз маглу појмове ајвар, понеку псовку, али код следећих се све брише, слика Србије бледи и потпуно нестаје.

У мојој породици, пореклом из Херцеговине, имао сам срећу да је један вредни ентузијаста саставио повелико породично стабло. Тамо је, у некој крајњој гранчици, и име мог оца, а у наставку моје. На суседној грани је име очевог брата од стрица, али код њега стоји напомена – одселио се у САД, и ту је крај.

Његових синова и унука на дрвету нема, они једноставно не постоје!

Лепо је то и осећајно написао Алекса Шантић:

Кô пуста грана, кад јесења крила

Тргну јој лисје и покосе ледом,

Без вас би мајка домовина била;

А мајка плаче за својијем чедом.

Једног дана, а он свакоме мора да дође, када се у старачком дому у предграђу Мелбурна упокоји, напуштен од свих, у дубокој старости Кајлиб Д., нико за њим у отаџбини, „у Шумадији где је сунце засјало”, неће као за својим чедом пустити сузу.  Кајлиб отаџбине нема јер је ту земљу предака давно његов прадед Видосав изнео на својим опанцима напуштајући родно село на обронцима Букуље у потрази за „бољим животом”

Предраг Вучинић, Мелбурн