Растанак са „холденом”

„Холден” је био из 1982. године, а Он у 81. години живота.

И ту се пут завршава једном од њих двојице – „холдену”, мануел, злато металик боје, своје кругове је истрчао. Њему је остало још корака.

Син га је још пре десетак година убеђивао да „холден” замени „тојотом королом” – хечбек, аутоматик. Отац је одлучно одбио.

Прво, „холден” се још држи, мало му волан више тресе, више троши уља и бензина, а мотор се почесто огласи и благим трокирањем, али иде. А да Он потегне свој здравствени билтен, сви би се чудили да још иде.

Одлучно је одбио, говорећи:

– Нећу аутоматик, па да ме ауто вози, хоћу мануел да га ја возим и да у томе уживам. Као што знаш, листа мог уживања је добро скресана. И „холден” и ја се полако гасимо и дотрајавамо. Мало је претекло.

И наставили су заједно, па ко дуже издржи. Свака сервисна или здравствена интервенција код обојице била је под ознаком: доживотна гаранција. Због медицинских интервенција Он је морао ићи до модерних болница у бољим деловима града, а за „холден”, у све даље, провинцијалне ауто-механичарске радње, које и околишем и интеријером, без икаквих преинака, могу послужити за снимањем филмова из давно прошлих времена.

Од 1983. године, када га је купио, до судњег дана на сјајним раткапнама и браницима се могло све до касног предвечерја проверити фризура, набори на хаљини или чвор кравате пролазника. Сваке суботе, од 8 до 9.30 усисавао је, чистио, прао, брисао и гланцао свог „холден комодора”. За протекле 33 године, ни једну суботу није машио.

У ову суботу мајка је позвала сина.

– Дођи.

– Шта је било? Како је тата?

– Он хода, али „холден” више не. Отац ти је позвао „ауто-јард” да дођу да га одвезу.

– Када ће камион доћи?

– У пола дванаест. Рекао им је не пре.

– Долазим, где је тата сада?

– У гаражи, генерално чисти „холдена”, усисава, па се спрема да га испред гараже опере и исполира.

– Мама. „Холден” ће за пар сати под пресу и у старо гвожђе.

– Он то зна, али субота је. Још је и поранио. Од седам је са својим „холденом”.

– Долазим.

– Дошао си – огласи се отац заузет важним послом.

– Ваљда је ред да се и ја поздравим са овом старом добром машином. Овај волан сам и ја завртео неколико пута, зар не, па, ко велим, ред је.

Отац је завршио усисавање и већ великом тамножутом јеленском кожом дуго, систематски али и нежно превлачио преко волана, кожних пластичних и дрвених делова унутрашњости „холден комодора” из 1982. године.

– Из кантице сам досуо остатак бензина, проверио уље у мотору и притисак у гумама. Кад си већ ту, помози да га изгурамо испред гараже.

– Хоћеш ли? Наслони руке на овај рубни, ојачани део. Да, ту, добро је.

Ручицом мењача у леру (неутрал), па лагано испред гараже. Поливао га је, шампонирао, трљао сунђером, па детаљно брисао другом јеленском кожом величине осредњег пешкира. А онда је специјалним спрејом испрскао раткапне, оба браника и металик лајсну по средини кола и средини тамносиве пластичне оплате која је као каиш опасала тело „холден комодора” и неком чудном крпом која је подсећала и на ролну папирних убруса уједначеним кружним покретима полирао до високог сјаја металне делове.

Син је склонио замишљени поглед са „холдена” ка оцу. Приметио је да је блеђи него обично а и да је његово ћутње прилично речито. Отац никад није био посебно причљив. У Аустралију је стигао 1959. године, преко Граца, Бременхавена, а потом бродом „Фламинија” из Ђенове након 31 дана пловидбе до Перта.

Испод ока са страхом, неверицом и пуном пажњом мерио је сваки очев покрет, гримасу на лицу, ослушкивао дисање, разгртао по борама, упоређивао преливе боја преко његовог лица.

Ове две старине су биле нераздвојне годинама. А онда је један „отишао”, а други га испраћа. Око једанаест мајка је звала да дође по кафу и колаче за обојицу. Враћао се из куће. Отац је седео на свом седишту за воланом.

Није се померао, а некако се и смањио или му се учинило. Без покрета тела, руку, гласа и гримасе.

Сину умало нису испале шољице из руку. Очева рука се одвоји од волана, али не и поглед усмерен кроз шофершајбну до неких далеких кота и котара које су он и његов „холден” достизали. До њега прво допре очево хвала, а потом рука у лаганом покрету прихвати шољу са кафом. Још једном очима пребра по свим деловима у кабини „холдена”, а мислима по богатим перивојима сећања.

– Идем нешто до маме, брзо се враћам.

– Не, сине. Не треба. Већ сам се ја поздравио с њим. Заједно ћемо попити кафу за столом, овде.

Ћутање не потраја. Са улице стиже зов камионске сирене. Отац се благо протресе. Обриса папирним убрусом остатке кафе на уснама и лагано устаде. Вучна служба ауто-фирме је стигла.

– Време је, сине.

Приђе им средовечни возач у дречавом наранџастом прслуку и са повеликим блоком у наручју. Поскида таблице и пружи оцу коме су руке видно дрхтале док је слагао и поравнавао таблице као да их је било туце. Отац потписа оба примерка образаца и признаницу да је примио 200 долара, колико је ауто-јард плаћао за преузета кола која су отписана, а која ће нетом бити пресована, додата безличној великој коцки железа на путу за високу пећ.

Отац је потписао да је примио 200 долара, али их није узео. Благо је одгурнуо пружену руку са четири новчанице од по 50 долара и једва чујно рекао возачу:

– Попијте и ви нешто за њега.

Возач је збуњен гледао час оца па сина који је климањем главе потврдио и оверио очеву вољу.

– Уредно је сервисиран, досуо сам остатак бензина из кантице, уље, притисак у гумама и вода за ретровизор су проверени...

– Али, господине, овај ауто ће за мање од пола сата бити...

– Знам, прекиде га отац. Знам добро где Он иде, а знам и зашто сам то урадио.

Иза леђа, од правца гараже, мало дужа бразда воде, дугачка, тамна мрља на бетонском драјвеју. Није то био траг уља. Мајка је, а да то нисмо видели ни чули, тихо, као кад уходе или кад је на прстима проверавала да ли је он заспао, просула велики бокал воде за „холденом” као увек кад би он или отац пошли на пут.

Спуштена камионска платформа, сајла с куком и витлом је извлачила „холдена” ка ониској приколици двотонца. „Холден” је још који тренутак подрхтавао, па се умири и препусти канџама сајле.

– Готово, људи. Одох ја. Хвала вам.

– Само мало – рече отац.

Не, нису се договарали. И отац и син су пришли „холдену”, потапшали га по три пута и прекрстили се, усправни мирни, достојанствени.

– Може – рече отац.

– Може – рече и шофер и крену. Застаде. Отвори прозор, провири главу ка њима, а онда се и он прекрсти и замаче иза угла.

Лазар Ковачић, Голд Коуст, Квинсленд, Аустралија