Tamo Daleko

Dvorište moga detinjstva bilo je okrenuto ka istoku. S prozora male sobe pružao se pogled na raskošno stablo divljeg kestena zasađenog negde početkom pretprošlog veka.

Danas to moćno drvo zakriva secesijsko zdanje koje izgleda kao loše našminkana dama u godinama. Nove gazde dodale su slojeve neukusa razmećući se svojim novcem, i sami zatečeni i nesnalažljivi u svom iznenadnom bogatstvu. Imanjem koje je izniklo kao cveće zla, korov na svežim humkama tek propupalih života.

Sećam se dana kada je tu bilo sirotište - ružan naziv doma za napuštenu i nevoljenu decu. Ničeg lepog nije bilo u tom dvorištu, osim tek procvalih grana toga kestena.

Safet. Još uvek se sećam Safeta. Silazili smo sa drugog sprata oficirske zgrade i odnosili slatkiše deci iz doma. Bože, gde li su sada ta deca, ti ljudi? Gde smo to mi, u kojim dvorištima?

***

Jutros duva prohladan vetar i šumi lišće u granama eukaliptusa. Kroz sivo-zelenu izmaglicu šulja se jesen.
Kako smo daleko od bakreno-crvene krune kestena iz našeg dvorišta.

***

Moja zemlja je daleko, volim je jer je gospodarica vazduha. U njoj stanuje sve što leti: bube, leptiri, ptice, sanjalice, bele kuće, kuće ni na nebu ni na zemlji, a ulice, ulice kao zmajevi, kao Zmaj od Noćaja, lete pod mojim nogama, podižu me visoko, moje telo kao listić u kovitlacu... moja duša podeljena na milion svitaca, moj osmeh kao eko umnožava se u iskrama očiju meni znanih lica...

Možda je život negde lakši, ali nigde nije lepše. Nemojte da me pitate zašto, ne umem da objasnim, tako mi je srce reklo.