Тамо Далеко

Двориште мога детињства било је окренуто ка истоку. С прозора мале собе пружао се поглед на раскошно стабло дивљег кестена засађеног негде почетком претпрошлог века.

Данас то моћно дрво закрива сецесијско здање које изгледа као лоше нашминкана дама у годинама. Нове газде додале су слојеве неукуса размећући се својим новцем, и сами затечени и несналажљиви у свом изненадном богатству. Имањем које је изникло као цвеће зла, коров на свежим хумкама тек пропупалих живота.

Сећам се дана када је ту било сиротиште - ружан назив дома за напуштену и невољену децу. Ничег лепог није било у том дворишту, осим тек процвалих грана тога кестена.

Сафет. Још увек се сећам Сафета. Силазили смо са другог спрата официрске зграде и односили слаткише деци из дома. Боже, где ли су сада та деца, ти људи? Где смо то ми, у којим двориштима?

***

Јутрос дува прохладан ветар и шуми лишће у гранама еукалиптуса. Кроз сиво-зелену измаглицу шуља се јесен.
Како смо далеко од бакрено-црвене круне кестена из нашег дворишта.

***

Моја земља је далеко, волим је јер је господарица ваздуха. У њој станује све што лети: бубе, лептири, птице, сањалице, беле куће, куће ни на небу ни на земљи, а улице, улице као змајеви, као Змај од Ноћаја, лете под мојим ногама, подижу ме високо, моје тело као листић у ковитлацу... моја душа подељена на милион свитаца, мој осмех као еко умножава се у искрама очију мени знаних лица...

Можда је живот негде лакши, али нигде није лепше. Немојте да ме питате зашто, не умем да објасним, тако ми је срце рекло.