Strah od ostavljanja

Da li to što ne­ko po­že­li da bu­de sam, a ne sa vo­lje­nom oso­bom, zna­či da je ne vo­li do­volj­no? Ka­ko to da ne­ki lju­di ose­ća­ju po­tre­bu da po­vre­me­no bu­du sa­mi i on­da ka­da sna­žno vo­le?

Sa­mo­ću je po­treb­no raz­li­ko­va­ti od usa­mlje­no­sti, od ne­za­do­vo­lje­ne že­lje da bu­de­mo sa ne­kom oso­bom ili oso­ba­ma ko­je su nam va­žne. Na­ža­lost, sve je vi­še lju­di ko­ji ose­ća­ju usa­mlje­nost i on­da ka­da ni­su sa­mi, ka­da su okru­že­ni dru­gi­ma ko­ji im emo­ci­o­nal­no ni­su va­žni.

Po­tre­ba za sa­mo­ćom le­ži u to­me što sa­mo­ća ima od­re­đe­ne psi­ho­lo­ške funk­ci­je. Mno­gi se mo­gu opu­sti­ti do kra­ja i za­i­sta od­mo­ri­ti sa­mo on­da ka­da su sa­mi.

Sa­mo­ća je pri­li­ka da se bu­de u kon­tak­tu sa so­bom, sa svo­jim men­tal­nim pro­ce­si­ma, sa mi­sli­ma, ose­ća­nji­ma, se­ća­nji­ma, ma­štom. Sa­mo­ća omo­gu­ću­je usme­re­nost na se­be, ta­ko da on­da ne­ki lju­di po­či­nju da bo­lje ose­ća­ju svo­je te­lo.

Iako mno­go go­vo­ri­mo o tim­skom ra­du, ipak je naj­vi­še onih si­tu­a­ci­ja u ko­ji­ma čo­vek ra­di sam ta­ko što se kon­cen­tri­še na od­re­đe­ni za­da­tak. Po­zna­ti ame­rič­ki psi­ho­log Mi­halj Čik­sent­mi­ha­lji je is­ta­kao da ona de­ca ko­ja raz­vi­ja­ju spo­sob­nost da sa­ma uče i ra­de, bi­lo da iz­dr­že sa­mo­ću bi­lo da se ta­da pri­jat­no ose­ća­ju, ima­ju naj­ve­će šan­se za uspeh u ži­vo­tu. Da­laj-la­ma je sva­ko­me pre­po­ru­čio da u to­ku da­na bar dva­de­set mi­nu­ta bu­de u sa­mo­ći.

Lju­bav­ni pro­blem na­sta­je ka­da onaj ko vo­li že­li da vo­lje­na oso­ba stal­no že­li da bu­de sa njim. Za­to on nje­nu že­lju da se osa­mi do­ži­vlja­va kao od­ba­ci­va­nje, kao ga­še­nje lju­ba­vi. Ka­da shva­ti da vo­lje­na oso­ba že­li da nje­go­vom dru­štvu pret­po­sta­vi sa­mo­ću, part­ner se uvre­di, ose­ti strah od gu­bit­ka lju­ba­vi i lju­bo­mo­ru kao što to či­ni ma­lo de­te ko­je je na ni­vou „lju­ba­vi-pa­žnje”.

Ta­da de­te (ili „unu­tra­šnje de­te” u od­ra­sloj oso­bi) mi­sli da je oso­bi va­žno sa­mo ono što tog tre­nut­ka gle­da. Nje­go­va lo­gi­ka je sle­de­ća: ka­da me ma­ma gle­da, ona me vo­li. Ka­da ma­ma gle­da bra­ta, vo­li nje­ga, a me­ne ne vo­li. Mo­ram ne­što uči­ni­ti da pri­vu­čem pa­žnju, da na­te­ram ma­mu da gle­da sa­mo me­ne.

I od­ra­sli ko­ri­ste raz­li­či­ta po­na­ša­nja da bi pri­vu­kli pa­žnju vo­lje­ne oso­be i sma­nji­li ose­ća­nje gu­bit­ka lju­ba­vi i lju­bo­mo­ru. Po­tvr­đu­ju­ći im lju­bav, nji­ho­vi part­ne­ri se kom­pro­mi­sno osa­mlju­ju u dru­goj vre­men­skoj zo­ni: le­žu­ći ne­što ka­sni­je ili usta­ju­ći ne­što ra­ni­je.

Kao što ma­lo de­te mo­ra da pre­va­zi­đe svoj kon­kret­ni na­čin raz­mi­šlja­nja i da na­u­či da ga ma­ma vo­li i ka­da ga ne gle­da, da to što je ma­ma ume­sto da osta­ne sa njim kod ku­će oti­šla na po­sao ni­je znak da ga ne vo­li, ta­ko to tre­ba da na­u­če i „od­ra­sla de­ca”. Ume­re­na sa­mo­ća ni­je znak po­vla­če­nja iz od­no­sa i sma­nje­nja lju­ba­vi. To je na­vi­ka ko­ja se for­mi­ra još u de­tinj­stvu. Iako na pr­vi po­gled ne iz­gle­da ta­ko, sa­mo­ća i lju­bav ipak idu za­jed­no.