Demokratija pod paskom

U AVGANISTANU SU ODRŽANI PREDSEDNIČKI IZBORI. U proteklih nekoliko nedelja ova centralnoazijska zemlja, sa bezmalo 34 miliona stanovnika, manje je bila u žiži svetske javnosti zbog neizvesnosti kojem će se od predsedničkih kandidata prikloniti većina glasača, a mnogo više usled nepoznanice da li će izbora uopšte biti.

Predsednička kampanja vođena je u potpunosti u senci opširne vojne ofanzive oko 100.000 pripadnika NATO snaga, kojima je pomagalo još oko 200.000 vojnika armije lojalne vladi u Kabulu, i kontraofanzive talibana. U finišu izborne trke talibani su na sebe čak preuzeli krivicu za pojedine kriminalne akte koji nemaju nikakve veze sa politikom, samo da bi što više uplašili narod i odvratili ga od izlaska na birališta. Koliko su u takvim okolnostima izbori zaista bili otvoreni i demokratski, nije teško presuditi. Pogotovo kada se zna da su SAD upotrebile svu svoju moć kako bi za konačnog pobednika bio proglašen aktuelni šef države Hamid Karzai.

Kako je već postalo uobičajeno, neposredno po zatvaranju birališta (a pravo izbora imalo je oko 17 miliona Avganistanaca) oba glavna kandidata – Karzai i bivši šef diplomatije Abdul Abdula – slavili su pobedu. Svaki svoju. Da li je novi predsednik već izabran (sa više od 50 odsto neophodnih glasova), ili predstoji drugi krug glasanja, znaće se tek za dve nedelje. Ono što se, po mnogima, već sada zna je da se u zemlji koju ratovi potresaju već decenijama, neće mnogo šta promeniti ko god da dođe na vlast. Avganistanski talibani i dalje će biti kost u grlu američke administracije, a proizvodnja droge cvetaće više zavisno od sezone, nego od pokušaja da se ona iskoreni.

BLEKVOTER PONOVO JAŠE: Američki predsednik Barak Obama skoro svakodnevno se suočava sa „repovima” osmogodišnje vladavine svog prethodnika Džordža Buša. Ovih dana na videlo je izašla, u najmanju ruku kriminalna, praksa američke obaveštajne agencije CIA da za svoje povremene ubilačke pohode koristi usluge – privatnih lica i kompanija. Konkretnije, radi se o angažovanju ljudi iz paravojne kompanije „Blekvoter”.

Američka država (u ovom slučaju CIA) ne okleva da svoje „prljave poslove” prepusti ljudima koji su spremni da likvidiraju svakoga na čije ime im ukažu nalogodavci iz centrale u Lengliju (država Virdžinija). Ove ubice svoj posao ne rade u samoodbrani, iz besa ili straha... Oni ničim nisu ugroženi. Naprotiv, ubijaju hladnokrvno, bez emocija, svesni da za zločin koji čine (jer ubistvo, kakvo god bilo a bez adekvatne zvanične presude, uvek je zločin) ne samo da neće biti optuženi, nego će ih država za to još i debelo nagraditi. I umesto da im se sudi i šalje ih na robiju, ovi recidivi lovaca na ucene sa nekadašnjeg Divljeg zapada, po završenom poslu nastavljaju da žive mirno, opušteno, imaju porodice, vaspitavaju decu, nedeljom idu u crkvu...

Ljudi iz „Blekvotera” su, kako stoji u tajnim izveštajima CIA, angažovani u lovu na najtraženijeg svetskog teroristu i lidera Al Kaide – Osamu bin Ladena – i slične, po SAD nepodobne osobe. Možda je, upravo imajući sve to u vidu, američki predsednik Barak Obama u nedavnom televizijskom intervjuu na pitanje novinara da mu otkrije ponešto iz čuvene „Knjige tajni” (izveštaji CIA zvanično dostupni samo šefu države), pomalo u šali, odgovorio: „Ako bih vam bilo šta od toga rekao, morao bih da vas ubijem!” 

IMA LI MIRA NA KAVKAZU? Po svemu sudeći, još uvek, ne. U četvrtak je u čečenskoj prestonici Groznom u dva teroristička napada stradalo pet policajaca. Samoubice opasane eksplozivom prišle su žrtvama na biciklima. Dvoje terorista bili su spremni da se žrtvuju kako bi ubili pet državnih službenika. Fanatizam bez pokrića.

Nekoliko dana pre toga u Nazranju, u Ingušetiji, takođe u napadu terorista, ubijeno je više od 20 ljudi. Sve su češći i pojedinačni zločini, poput ne tako davnog pokušaja likvidacije inguškog predsednika Junus-Bek Jevkurova, ili skorašnjeg ubistva ministra građevine Ruslana Amerhanova. Ipak, svet je svoju zabrinutost nad sudbinom ruskog dela Kavkaza iskazao tek posle ubistava, takozvanih, boraca za ljudska prava – Natalije Estemirove i Sareme Sadulajeve.  

Problem multietničkih i multireligijskih kavkaskih republika i dalje je – nedostatak državotvornih pokreta. Tamošnji sukobi uglavnom se svode na međusobne obračune različitih klanova, plemena i velikih porodica, kojima baš i nije previše stalo do opšte dobrobiti. To je i razlog što je prostore Kavkaza, tradicionalno, teško kontrolisati. Svojevremena odluka (tadašnjeg predsednika Rusije) Vladimira Putina da na čelo Čečenije, tek izašle iz velikog rata, postavi Ramzana Kadirova, predvodnika jednog od najjačih klanova u republici, dala je zadovoljavajuće rezultate. Kako se, međutim, ispostavilo, Kadirovljevi protivnici nisu samo suparnički klanovi, nego i već pomenuti borci za ljudska prava, objektivno, uglavnom finansirani iz inostranstva.

MAĐARSKI PREDSEDNIK LASLO ŠOLjOM NE HAJE MNOGO ZA DIPLOMATIJU. Koristeći se prednostima koje mu pruža činjenica da je njegova zemlja u okviru Šengenskog sporazuma o vizama, rešio je da malo „proputuje” kroz one države u kojima žive pripadnici mađarske manjine i izrazi im „spremnost mađarske države da im pomogne”. U kakvom god obliku. Problem je samo u tome što Šoljom sve pomenuto radi ne obaveštavajući ni o čemu vlasti zemalja u koje svraća. Da li će doći i u Srbiju, ukoliko od 1. januara budemo stavljeni na šengensku „belu listu”, ostaje da se vidi. U međuvremenu, Slovaci su reagovali prvi – jednostavno su mu zabranili da prelazi njihovu granicu.