Демократија под паском

У АВГАНИСТАНУ СУ ОДРЖАНИ ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ. У протеклих неколико недеља ова централноазијска земља, са безмало 34 милиона становника, мање је била у жижи светске јавности због неизвесности којем ће се од председничких кандидата приклонити већина гласача, а много више услед непознанице да ли ће избора уопште бити.

Председничка кампања вођена је у потпуности у сенци опширне војне офанзиве око 100.000 припадника НАТО снага, којима је помагало још око 200.000 војника армије лојалне влади у Кабулу, и контраофанзиве талибана. У финишу изборне трке талибани су на себе чак преузели кривицу за поједине криминалне акте који немају никакве везе са политиком, само да би што више уплашили народ и одвратили га од изласка на биралишта. Колико су у таквим околностима избори заиста били отворени и демократски, није тешко пресудити. Поготово када се зна да су САД употребиле сву своју моћ како би за коначног победника био проглашен актуелни шеф државе Хамид Карзаи.

Како је већ постало уобичајено, непосредно по затварању биралишта (а право избора имало је око 17 милиона Авганистанаца) оба главна кандидата – Карзаи и бивши шеф дипломатије Абдул Абдула – славили су победу. Сваки своју. Да ли је нови председник већ изабран (са више од 50 одсто неопходних гласова), или предстоји други круг гласања, знаће се тек за две недеље. Оно што се, по многима, већ сада зна је да се у земљи коју ратови потресају већ деценијама, неће много шта променити ко год да дође на власт. Авганистански талибани и даље ће бити кост у грлу америчке администрације, а производња дроге цветаће више зависно од сезоне, него од покушаја да се она искорени.

БЛЕКВОТЕР ПОНОВО ЈАШЕ: Амерички председник Барак Обама скоро свакодневно се суочава са „реповима” осмогодишње владавине свог претходника Џорџа Буша. Ових дана на видело је изашла, у најмању руку криминална, пракса америчке обавештајне агенције ЦИА да за своје повремене убилачке походе користи услуге – приватних лица и компанија. Конкретније, ради се о ангажовању људи из паравојне компаније „Блеквотер”.

Америчка држава (у овом случају ЦИА) не оклева да своје „прљаве послове” препусти људима који су спремни да ликвидирају свакога на чије име им укажу налогодавци из централе у Ленглију (држава Вирџинија). Ове убице свој посао не раде у самоодбрани, из беса или страха... Они ничим нису угрожени. Напротив, убијају хладнокрвно, без емоција, свесни да за злочин који чине (јер убиство, какво год било а без адекватне званичне пресуде, увек је злочин) не само да неће бити оптужени, него ће их држава за то још и дебело наградити. И уместо да им се суди и шаље их на робију, ови рецидиви ловаца на уцене са некадашњег Дивљег запада, по завршеном послу настављају да живе мирно, опуштено, имају породице, васпитавају децу, недељом иду у цркву...

Људи из „Блеквотера” су, како стоји у тајним извештајима ЦИА, ангажовани у лову на најтраженијег светског терористу и лидера Ал Каиде – Осаму бин Ладена – и сличне, по САД неподобне особе. Можда је, управо имајући све то у виду, амерички председник Барак Обама у недавном телевизијском интервјуу на питање новинара да му открије понешто из чувене „Књиге тајни” (извештаји ЦИА званично доступни само шефу државе), помало у шали, одговорио: „Ако бих вам било шта од тога рекао, морао бих да вас убијем!” 

ИМА ЛИ МИРА НА КАВКАЗУ? По свему судећи, још увек, не. У четвртак је у чеченској престоници Грозном у два терористичка напада страдало пет полицајаца. Самоубице опасане експлозивом пришле су жртвама на бициклима. Двоје терориста били су спремни да се жртвују како би убили пет државних службеника. Фанатизам без покрића.

Неколико дана пре тога у Назрању, у Ингушетији, такође у нападу терориста, убијено је више од 20 људи. Све су чешћи и појединачни злочини, попут не тако давног покушаја ликвидације ингушког председника Јунус-Бек Јевкурова, или скорашњег убиства министра грађевине Руслана Амерханова. Ипак, свет је своју забринутост над судбином руског дела Кавказа исказао тек после убистава, такозваних, бораца за људска права – Наталије Естемирове и Сареме Садулајеве.  

Проблем мултиетничких и мултирелигијских кавкаских република и даље је – недостатак државотворних покрета. Тамошњи сукоби углавном се своде на међусобне обрачуне различитих кланова, племена и великих породица, којима баш и није превише стало до опште добробити. То је и разлог што је просторе Кавказа, традиционално, тешко контролисати. Својевремена одлука (тадашњег председника Русије) Владимира Путина да на чело Чеченије, тек изашле из великог рата, постави Рамзана Кадирова, предводника једног од најјачих кланова у републици, дала је задовољавајуће резултате. Како се, међутим, испоставило, Кадировљеви противници нису само супарнички кланови, него и већ поменути борци за људска права, објективно, углавном финансирани из иностранства.

МАЂАРСКИ ПРЕДСЕДНИК ЛАСЛО ШОЉОМ НЕ ХАЈЕ МНОГО ЗА ДИПЛОМАТИЈУ. Користећи се предностима које му пружа чињеница да је његова земља у оквиру Шенгенског споразума о визама, решио је да мало „пропутује” кроз оне државе у којима живе припадници мађарске мањине и изрази им „спремност мађарске државе да им помогне”. У каквом год облику. Проблем је само у томе што Шољом све поменуто ради не обавештавајући ни о чему власти земаља у које свраћа. Да ли ће доћи и у Србију, уколико од 1. јануара будемо стављени на шенгенску „белу листу”, остаје да се види. У међувремену, Словаци су реаговали први – једноставно су му забранили да прелази њихову границу.