Šoljica kafe

Prvih godina moga života u Australiji ponašala sam se kao izgladnelo pseto koga je iznenada zapala masna kost. Halapljivo sam proždirala svoju kosku “terae incognitae” - nepoznate zemlje: “novih“ ljudi, mogućnosti da se vidi ovo i ono, da se sazna, upije i zadovolji radoznalost, žeđ za “svetom”.

Mnoge na početku trese ta groznica. Dani obećavaju. Obećanja su šarena i čine se važnim.

A, onda, kako vreme protiče, polako počinje da isplivava na površinu sumnja. Zašto? Čemu? Kada? Pošto? Koliko?

Jutarnje kafe subotom. Samotnjački trenutci obraćanja samoj sebi dok moj sin spava. Ušuškan mojom nepoderivom brigom u kaputiću dečje bezbrižnosti. Pišem najkraće pismo kući, pismo koje se zove uzdah. I večito pitanje bez odgovora i odjeka: Da li je ovo ono što sam htela? Ili jedino što sam mogla?

Australija je novo mesto - sa divljom lepotom prirode i sirovošću početka. (Šta je dvesto godina nego početak?) Ni traga od patine i dekadentne razmaženosti stare dame Evrope. Možda, ponegde u tragovima, zasvetluca staro srebro viktorijanske Engleske, koferi migranata zamirišu na staru čipku i požutele slike, ali u suštini to je “vrli mladi svet “ tehnološkog napretka koji gazi užurbano, ne osvrće se mnogo za sobom, jer mnogo nije za sobom ni ostavio, a u daljini zamamno varljivim sjajem svetluca novac.

Možete da zamislite nas, gladne velikog sveta, kako zujimo uokolo kao pčele i upadamo u ovu teglu punu slatka koja se zove „bolji život“... Posle, dolazi otrežnjenje. To je dečija bolest koju ovde mahom svi preleže. Vreme omamljenosti polako nestaje i počinje da nas muči, dugo, prikriveno i svakodnevno neumoljivost udaljenosti od svega i svakoga ko nas je oblikovao, od onoga što se zove otadžbina.

Australija, mesto bolnog prilagođavanja, instinkta za preživljavanjem. Nevinost početka i konačnost nemirenja.

Kažu da je eukaliptus lekovit. Znam da u svoje grane ušuškava sve moje tuge i čežnje, miri me sa svojom sudbinom. Ova masa vode sa Pacifika, tako strašna i veličanstvena u isti mah, vodi me u svoj beskraj i izravnava sve u savršenoj ravnoteži dvaju plavih horizontala - neba i mora.

Opori miris mora i školjki me vraća u sadašnjost. Ovaj žuti pesak po kome gazimo je pesak od koga treba da izgradimo svoj zamak.

Moje dete pušta uporno svoj papirni brod da zaplovi ovom velikom vodom. Uporno. Ponovo i ponovo. Ja gledam sa strane, na sigurnoj udaljenosti sa čvrsto ukopane stene.

Okidač na fotografskom aparatu moga sećanja okida. Na nebu i moru se plameno crveni zalazak ogromnog sunca.