Шољица кафе

Првих година мога живота у Аустралији понашала сам се као изгладнело псето кога је изненада запала масна кост. Халапљиво сам прождирала своју коску “terae incognitae” - непознате земље: “нових“ људи, могућности да се види ово и оно, да се сазна, упије и задовољи радозналост, жеђ за “светом”.

Многе на почетку тресе та грозница. Дани обећавају. Обећања су шарена и чине се важним.

А, онда, како време протиче, полако почиње да испливава на површину сумња. Зашто? Чему? Када? Пошто? Колико?

Јутарње кафе суботом. Самотњачки тренутци обраћања самој себи док мој син спава. Ушушкан мојом неподеривом бригом у капутићу дечје безбрижности. Пишем најкраће писмо кући, писмо које се зове уздах. И вечито питање без одговора и одјека: Да ли је ово оно што сам хтела? Или једино што сам могла?

Аустралија је ново место - са дивљом лепотом природе и сировошћу почетка. (Шта је двесто година него почетак?) Ни трага од патине и декадентне размажености старе даме Европе. Можда, понегде у траговима, засветлуца старо сребро викторијанске Енглеске, кофери миграната замиришу на стару чипку и пожутеле слике, али у суштини то је “врли млади свет “ технолошког напретка који гази ужурбано, не осврће се много за собом, јер много није за собом ни оставио, а у даљини замамно варљивим сјајем светлуца новац.

Можете да замислите нас, гладне великог света, како зујимо уоколо као пчеле и упадамо у ову теглу пуну слатка која се зове „бољи живот“... После, долази отрежњење. То је дечија болест коју овде махом сви прележе. Време омамљености полако нестаје и почиње да нас мучи, дуго, прикривено и свакодневно неумољивост удаљености од свега и свакога ко нас је обликовао, од онога што се зове отаџбина.

Аустралија, место болног прилагођавања, инстинкта за преживљавањем. Невиност почетка и коначност немирења.

Кажу да је еукалиптус лековит. Знам да у своје гране ушушкава све моје туге и чежње, мири ме са својом судбином. Ова маса воде са Пацифика, тако страшна и величанствена у исти мах, води ме у свој бескрај и изравнава све у савршеној равнотежи двају плавих хоризонтала - неба и мора.

Опори мирис мора и шкољки ме враћа у садашњост. Овај жути песак по коме газимо је песак од кога треба да изградимо свој замак.

Моје дете пушта упорно свој папирни брод да заплови овом великом водом. Упорно. Поново и поново. Ја гледам са стране, на сигурној удаљености са чврсто укопане стене.

Окидач на фотографском апарату мога сећања окида. На небу и мору се пламено црвени залазак огромног сунца.