Deda Mraz stigao s partizanima

Božić Bata ili Deda Mraz? Koji je "naš", pa dakle i darežljiviji? "Isto je to, nema razlike", brzo uzvraća dr Vesna Marjanović, etnolog, iz Etnografskog muzeja u Beogradu, koja je, radeći doktorsku disertaciju o maskama, bila u prilici da se pozabavi i Božić Batom koji je nekada "stanovao u ovim našim krajevima". Možda je tačnije rečeno: Božić Bata se nije vratio iz Drugog svetskog rata, iako su ga deca volela i rado čekala poklone koje im je taj čikica ostavljao u čistoj čarapi. Poznavalac naših običaja podseća da je socijalističko društvo u nekadašnjoj jugoslovenskoj državi, u nameri da suzbije svetkovanje Božića kao religioznog praznika, mnoge rituale prebacilo na praznovanje Nove godine.

"U drugoj polovini prošlog veka smišljeno je prekidan prirodni usmeni, tradicijom ustaljeni obrazac prenošenja porodičnih i lokalnih rituala božićnih praznika. Ustaljeni obrasci dobijali su novu formu. I pored svega, čini se kako je ritual darivanja dece opstao kao izraz univerzalne ljudske želje povezivanja praznovanja svake godine novog života", objašnjava naša sagovornica.

U Srbiji, u drugoj polovini 20. veka, deci u pohode počeo je da dolazi Deda Mraz do tada ne tako čest u našoj kulturi.

– U seoskim sredinama Vojvodine uobičajeno je bilo, do druge polovine prošlog stoleća, da mališane daruje muškarac maskiran u svetog Nikolu ili, poput posleratne kombinacije, Božić Bate i Deda Mraza (na primer, u Banatskom Novom Selu), Deda Božić, prerušeni komšija ili neki bliski rođak. Božić Bata, darodavac, donosilac darova deci deo je stare tradicije kod Srba graničara.

E sad dolaze devedesete prošlog veka, nekome je opet "došlo u glavu" da se uvede javno spaljivanje badnjaka i slavljenje Božića.

– Iako na ovim prostorima nije bilo dvoumljenja da li Deda Mraz kao pojava ostaje u novogodišnjim spektaklima, razmatrano je i kako oživeti starog Božić Batu. Tako na primer, pojedinci, naročito pripadnici novoosnovanih partija (poput Srpske radikalne stranke ili Narodne seljačke stranke) tragali su za "izvornim" likom i obraćali su se molbom da im predstavim tzv. tradicionalni kostim Božić Bate koji bi više odgovarao nacionalnom entitetu Srba, to jest kako bi i takvim primerima izvršili uticaj na svest o poreklu i "srpsku decu povratili pravoslavlju", podseća dr Vesna Marjanović na "istorijski preokret" u bliskoj prošlosti.

Ovakav postupak, smatra etnolog, ukazuje da je maskirani darodavac bio neophodan u lancu izgradnje nacionalnog identiteta, mada u srpskoj mitologiji i tradicionalnoj kulturi nije postojao u tom obliku, već je prihvaćen iz srodnih kulturnih obrazaca drugih zajednica koje su se vremenom ustalile na prostoru Srbije. Ali, da se ne vraćamo na sveca, zaštitnika dece, sirotinje i mornara koji je pre sto i više godina postao ikona potrošačkog društva i zaštitni znak kompanije Koka-Kola. Opstaje Deda Mraz. Božić Batu nešto slabo pominjemo.

A Deda Mrazova garderoba, da li je podsećala na Božić Batinu od pre rata?

– U periodu posle Drugog svetskog rata maskiranje i ponašanje Deda Mraza darodavca bilo je usklađeno sa našim kulturnim područjem, shvatanjima i tumačenjima maskiranog lika – nosio je opakliju ili bundaš okrenut dlakom naopako, glavu je pokrivao šubarom i imao je bradu od bele vune ili kučine, dok su mu obrazi bili narumenjeni – primećuje dr Vesna Marjanović, dok je današnji Deda Mraz odeven u pantalone i bluzu crvene boje opšivene belim krznom, ima crvenu kapu sa vrhom za čiji kraj je pričvršćena okrugla krznena lopta. Ima belu bradu i brkove, najčešće načinjene od vate. Obrazi i nos su mu narumenjeni. Nosi džak ili veliku torbu s dečjim igračkama i slatkišima preko ramena, a u ruci mu je zvono kojim najavljuje svoj dolazak.

Bilo kako da se zove, deci je, ipak, najbitnije da dekica s poklonima dođe, a odrasli neka se zabavljaju raspravljajući dilemu: Deda Mraz ili Božić Bata?
Rajna Popović

--------------------------------------------------------------------------

Božićni običaji

Božićno slavlje počinje na Badnji dan, dan uoči Božića, kada domaćin unosi badnjak u kuću. Nekada su domaćini rano ujutro, pucanjem iz pušaka, označavali polazak u šumu po badnjak. Zajedno sa sinovima, glava porodice je u šumi birao badnjak koji bi trebalo da bude isečen od cerića ili hrastovog drveta. Po narodnom verovanju, badnjak bi trebalo da bude posečen sa tri snažna udarca sekirom i ispred kuće bi trebalo da stoji do večernjih sati. Badnjak predstavlja drvo koje su pastiri doneli i koje je Josif naložio u pećini u kojoj se rodio Isus Hristos, ali istovremeno simbolizuje i drvo krsta Hristovog.

Nekada se u kuću zajedno sa badnjakom unosila i slama koja se posipala po celoj kući u kojoj su domaćice sakrivale slatkiše, a deca su ih tražila, pijučući kao pilići. Ipak, u današnjim urbanim sredinama sečenje badnjaka i unošenje slame u kuću, iz praktičnih razloga, nemoguće je ispoštovati. Iz tog razloga, vernici bi trebalo na Badnji dan, posle večernje službe u toku koje se ispred crkve pali badnjak, da uzmu osvećenu grančicu badnjaka i slame, i da je uveče unesu u kuću ili stan. Sve to, kao i specijalnu božićnu pečenicu, domaćin unosi u stan ili kuću i stavlja ispod slavske ikone koja bi trebalo da stoji na istočnom zidu. Istovremeno se u kući pale sveća i kandilo.

Pečenica

Osim badnjaka i slame, na Badnji dan se u kuću unosi i božićna pečenica (obično praseća ili jagnjeća) koja predstavlja neku vrstu žrtve koja se prinosi Bogu. Ovaj običaj najverovatnije potiče iz vremena mnogoboštva i vezan je za žrtvoprinošenje, ali Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer, kako kažu, posle šestonedeljnog božićnog posta, mrsna hrana dobro dođe.

Posle unošenja badnjaka i dolaska iz crkve, porodica bi trebalo da sedne za večeru pre koje bi trebalo da očitaju molitvu i da čestitaju jedni drugima Badnji dan. Poslednjeg dana Božićnog posta jelo na trpezi mora da bude isključivo posno, a domaćice obično pripremaju ribu, pasulj prebranac, pite...

Na ovogodišnji Badnji dan pada i praznik Očevi ili Oci, koji se slavi poslednje nedelje pred Božić. Tog dana, kao i na praznik Materice, deca vezuju svoje očeve koji bi trebalo da im se "dreše" poklonima. Veruje se da ovaj praznik doprinosi jačanju porodice i rastu poštovanja između mlađih i starijih članova porodice.

Česnica

Kada svane božićno jutro domaćica bi trebalo da zamesi testo za pogaču-česnicu. Česnica ima ulogu slavskog kolača, a u nju se stavlja novčić. Kada u toku dana članovi porodice sednu za božićnu trpezu, prvo bi trebalo da izlome ovaj hleb. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva se vinom i lomi se. Veruje se da će u narednoj godini najsrećniji među prisutnima biti ukućanin koji pronađe novčić u delu pogače koji je on odlomio. Po završetku lomljenja česnice, prisutni bi trebalo jedni drugima da čestitaju praznik i da pristupe trpezi.

Položajnik

Prva osoba koja na Božić pređe prag vašeg doma zove se položajnik, gost čiji dolazak može biti dogovoren ili slučajan. Položajnik prvi čestita praznik domaćinima, a nekada je, "džarajući" vatru u šporetu ili na ognjištu, govorio: "Koliko varnica, toliko srećica, koliko varnica, toliko parica, koliko varnica toliko u toru ovaca, koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, koliko varnica toliko gusaka i piladi. A najviše zdravlja i veselja, amin Bože daj!".

Domaćica bi trebalo da posluži i daruje položajnika nekim prikladnim poklonom, a smatra se da ovaj specijalni gost cele naredne godine donosi sreću u ovu kuću. Položajnik simbolički predstavlja mudrace koji su, prateći zvezdu sa Istoka, došli novorođenom Hristu na poklonjenje.
J. Popadić