Saobraćaj u Indoneziji

Najnovija tragična pogibija troje mladih ljudi u saobraćajnoj nesreći, podseća da je u Srbiji u poslednje vreme u saobraćaju život izgubilo skoro hiljadu, od toga najviše, mladih ljudi. Poređenje sa Indonezijom može, zbog činjenica, da bude vredno pažnje. Ogromna, ali ostrvska zemlja, nema razvijenu putnu mrežu (još manje železničku), a redovno održavanje puteva gotovo da ne postoji. Tako na "glavnom" ostrvu Javi, postoji samo jedan autoput, koji na mnogim deonicama čak ni ne liči na to.

Bezbrojni lokalni putevi uglavnom su prepuni rupa i gotovo neverovatnih oštećenja. Doduše, na mekom tlu i u uslovima kiša i van kišne sezone, nije lako obezbediti čvrstu podlogu. Kad se na to doda interes odnosno korupcija, rezultat je moguće zamisliti.

Džakarta, koja zvanično ima 14 miliona stanovnika, a sa Tangerangom (koji je samo crtom na karti odvojen) 20 (i više) miliona, praktično  nema magistralnih ulica, a kao i Beogradom, sredinom grada ide pravi autoput, deleći grad, kao reka. U naporu da nešto urade, odvajaju trake samo za autobuse, čime smanjuju ionako mali kapacitet ulica.

Na tom prostoru, veličine 2/3 našeg Srema, kreće se nekoliko miliona automobila i još više motocikala-skutera. Gužve su sve veće, pa prete da zaustave život ovog milionskog grada. Ovde doduše postoje semafori, saobraćajni znaci, saobraćajna policija i određena pravila. Toga uglavnom ima u centru, dok sve nestaje na periferiji ili manjim mestima. Za vožnju automobila, autobusa i motocikala postoje dozvole, međutim za dvanaest godina boravka ovde nisam video auto-škole. Postoje i propisi o polaganju ispita za dozvole, ali samo na papiru. Dozvole se kupuju. Cene su "standardne", iako su nesto veće preko agencija preko kojih se i brže dobijaju.

Većinu službenih i privatnih automobila voze "šoferi".Motocikle voze bezbrojni kuriri, niži činovnici ili bolje plaćeni radnici – pripadnici niže plaćenih slojeva društva.

Na periferiji i u manjim mestima, motociklima se prevozi sve i svašta. Ginis bi u stvari mogao da otvori posebnu knjigu čuda i rekorda, samo za Indoneziju, a meni bi svakako trebalo više strana, samo da pobrojim, ono što sam video. Imajući u vidu sve navedeno, u Indoneziji se pak događa malo saobraćajnih nesreća. Uglavnom smrtno stradaju motociklisti, taksisti (po pravilu oko 4-5 ujutru) i putnici mikro-mikro autobuščića (u koje se svakodnevno "spakuje" broj koji obara sve rekorde i verovatnoće) .

Međutim, pored vrlo čestih "ubacivanja" i raznoraznih prekršaja, Indonežani se u saobraćaju pridržavaju nepisanog pravila – ne udariti vozilom u drugo vozilo. Ako se i desi, udes se rešava na "licu mesta". Ko je udario - taj i plaća. Ako automobile udari motocikl, bez obzira na krivicu, vozač automobila plaća. Plaća se i šteta na vozilu i eventualna lekarska pomoć i hospitalizacija. To čak važi i kod smrtnih ishoda. U gradu, na mesto nesreće dolazi policija, više da bi regulisala gužvu, i uzela svoj "procenat", nego da ispituje i prosleđuje sudu. Neretko prisustvo saobraćajne policije jasno znači da sledi "ubiranje prihoda". Stranci, pogotovo belci ("bule") su prava "poslastica" jer se od njih, naravno, očekuje mnogo više. Međutim, osmeh, poznavanje "tarife" i cenkanje, bar te susrete, završava brzo.

Na kraju, za vreme Ramazana, kada milioni (služavki, šofera, kurira…) kreću iz gradova u posete roditeljima i rodnim selima, u ovoj zemlji pogine i do 500 ljudi. To je ipak manje nego kad recimo Francuzi krenu na godišnji odmor u avgustu. Tako se ispostavlja da  jedno nepisano pravilo i manje brzine u vožnji, u svim tim, naoko nemogućim uslovima, odnose (procentualno) daleko manje ljudskih života u Indoneziji nego u Srbiji, koja je ne samo u Evropi, već ima i propise, zakone i prisutniju saobraćajnu policiju.