Саобраћај у Индонезији

Најновија трагична погибија троје младих људи у саобраћајној несрећи, подсећа да је у Србији у последње време у саобраћају живот изгубило скоро хиљаду, од тога највише, младих људи. Поређење са Индонезијом може, због чињеница, да буде вредно пажње. Огромна, али острвска земља, нема развијену путну мрежу (још мање железничку), а редовно одржавање путева готово да не постоји. Тако на "главном" острву Јави, постоји само један аутопут, који на многим деоницама чак ни не личи на то.

Безбројни локални путеви углавном су препуни рупа и готово невероватних оштећења. Додуше, на меком тлу и у условима киша и ван кишне сезоне, није лако обезбедити чврсту подлогу. Кад се на то дода интерес односно корупција, резултат је могуће замислити.

Џакарта, која званично има 14 милиона становника, а са Тангерангом (који је само цртом на карти одвојен) 20 (и више) милиона, практично  нема магистралних улица, а као и Београдом, средином града иде прави аутопут, делећи град, као река. У напору да нешто ураде, одвајају траке само за аутобусе, чиме смањују ионако мали капацитет улица.

На том простору, величине 2/3 нашег Срема, креће се неколико милиона аутомобила и још више мотоцикала-скутера. Гужве су све веће, па прете да зауставе живот овог милионског града. Овде додуше постоје семафори, саобраћајни знаци, саобраћајна полиција и одређена правила. Тога углавном има у центру, док све нестаје на периферији или мањим местима. За вожњу аутомобила, аутобуса и мотоцикала постоје дозволе, међутим за дванаест година боравка овде нисам видео ауто-школе. Постоје и прописи о полагању испита за дозволе, али само на папиру. Дозволе се купују. Цене су "стандардне", иако су несто веће преко агенција преко којих се и брже добијају.

Већину службених и приватних аутомобила возе "шофери".Мотоцикле возе безбројни курири, нижи чиновници или боље плаћени радници – припадници ниже плаћених слојева друштва.

На периферији и у мањим местима, мотоциклима се превози све и свашта. Гинис би у ствари могао да отвори посебну књигу чуда и рекорда, само за Индонезију, а мени би свакако требало више страна, само да побројим, оно што сам видео. Имајући у виду све наведено, у Индонезији се пак догађа мало саобраћајних несрећа. Углавном смртно страдају мотоциклисти, таксисти (по правилу око 4-5 ујутру) и путници микро-микро аутобушчића (у које се свакодневно "спакује" број који обара све рекорде и вероватноће) .

Међутим, поред врло честих "убацивања" и разноразних прекршаја, Индонежани се у саобраћају придржавају неписаног правила – не ударити возилом у друго возило. Ако се и деси, удес се решава на "лицу места". Ко је ударио - тај и плаћа. Ако аутомобиле удари мотоцикл, без обзира на кривицу, возач аутомобила плаћа. Плаћа се и штета на возилу и евентуална лекарска помоћ и хоспитализација. То чак важи и код смртних исхода. У граду, на место несреће долази полиција, више да би регулисала гужву, и узела свој "проценат", него да испитује и прослеђује суду. Неретко присуство саобраћајне полиције јасно значи да следи "убирање прихода". Странци, поготово белци ("буле") су права "посластица" јер се од њих, наравно, очекује много више. Међутим, осмех, познавање "тарифе" и ценкање, бар те сусрете, завршава брзо.

На крају, за време Рамазана, када милиони (служавки, шофера, курира…) крећу из градова у посете родитељима и родним селима, у овој земљи погине и до 500 људи. То је ипак мање него кад рецимо Французи крену на годишњи одмор у августу. Тако се испоставља да  једно неписано правило и мање брзине у вожњи, у свим тим, наоко немогућим условима, односе (процентуално) далеко мање људских живота у Индонезији него у Србији, која је не само у Европи, већ има и прописе, законе и присутнију саобраћајну полицију.