Наша мала колонија у Индонезији

Индонезија je земља на преко 14000 острва, у тропском појасу. Земља у којој живи преко 450 народа и племена, данас са преко 240 милиона становника. Док су многа острва сићушна и ненасељена, Јава - "главно" острво, веће је од бивше Југослаије, али су Суматра, Борнео (чак и део) или Калимантан, као и Челебес (Сулавеси) и западни део Папуевечи од Јаве.

Међутим, на Јави живи скоро половина становника Индонезије. Иако позната по острвима, бројним активним вулканима, честим земљотресима, цунамију (два у последњих неколико година), пребогатом животињском и биљном свету (још увек се откривају нове, непознате врсте), најбројнијем муслиманском становништву на земљи, корупцији, готово невероватним социјалним разликама, острву Бали и чему све не, много је тога што је чини особеном.

Иако је скоро 12000 километра далеко од Београда, ова земља није без нас из Србије. Поред малог броја службеника амбасаде, у Индонезији борави, живи и ради невелики број наших људи. Неколико наших жена својевремено се удало за Индонежане, које су углавном среле у Југославији. Њихова деца данас чине једну посебну групу. Иако држављани Индонезије, говоре српски и махом су православци. Другу групу чине наши који овде раде - сви више од десет година, што у авијацији, што као приватни предузетници. Тако двоје наших људи на Балију дизајнирају, производе и широм света извозе накит (претежно сребрни). Има нас и у разним другим пословима. Поред скоро тридесет наших, углавном из Београда, ту су и људи из других – еx YU држава. Тако је на пример и последњи амбасадор бивше Југославије (Хрват) остао у Џакарти.

Група запослених у авијацији (сем једног, сви су дошли из Авиогенекса) је повезана и послом а и дружењем. Иако су неки засновали породице у Џакарти, а други са својим породицама дошли из Београда, редовно се виђамо на славама, дечјим рођенданима или заједничким вечерама. Индонежанске супруге се труде да говоре српски, да направе понеко наше јело, и да деца, поред индонежанског и енглеског говоре и српски.

Каква је ситуација са празницима који су ових дана актуелни? Иако је ово преовлађујуће муслиманска држава, као државни празници славе се сви велики хришћански празници - Божић, Нова Година, Велики Петак, Ускрс, Успење, али и Хинду – Таипу сам и Кинеска Нова Година, поред наравно исламских верских празника и Дана Независности.

Како су многи западни манири давно прихваћени и овде, то су сви трговачки центри ("шопинг молови") одавно окићени јелкама и свим украсима који се могу видети у остатку света.

Пред Божић (25 децембра) свуда се чују познате божићне мелодије и песме. ТВ стандардно приказује познате филмове са темом живота и страдања Исуса Христа (наравно, америцке производње). Обично, могу се видети и концерти и свецана миса из католичке катедрале у Џакарти.

Не тако давно, основана је Православна Црква Индонезије, са једном парохијоми привременом црквом у Џакарти и још десетак парохија по Јави и Балију. Црква је под јурисдикцијом патријаршије у Хонгконгу. Њу, поред Индонежана (који су нашег порекла) користе Грци, Кипрани и ми, Срби, док Руси имају своју цркву.

Треба знати да, поред једног броја Индонежана - католика, протестаната (и још неких конгрегација), Кинези (који овде живе већ одавно) су најбројнији припадници хришћанских цркава. Како су Кинези и далеко најбогатији (говори се да држе преко 75% богатства у својим рукама) то они дају тон и прослави Божића, а још више - Кинеске Нове Године. Тада све прашти, бубњеви заглушују (али само шопинг центре и њихове енклаве) а од црвеног и златног могу да "заболе очи".

Што се Нове Године тиче, она се, као ни у већини западноевропских земаља, не слави као у Србији. Са одређеним попустима у односу на претходни период, бројни хотели нуде новогодишње вечере и аранжмане. Џакарта – свечано окићена за Божић, остаје тако и до почетка јануара.

А ми? Наше заједничке прославе Нове Године варирају од амбасадора до амбасадора и њихових схватања мисије и односа према нашој малој "колонији". Све што могу да кажем је да је до сада било и лепих дочека....