Trag

Sve, baš sve: i ružnoća grada i ogoljenost našeg bitisanja omekšava s vremenom. Saznanje da smo na tim mestima zauvek ostavili svoje srce ispisano po trotoarima Beograda... Taj rukopis na grubom licu velegrada, vidljiv i znan samo nama, kao tetovaža usečen bolno u sećanju.

Nestaje na somotskoj prostirci neba ustreljena ptica naše mladosti.

To je moj grad, onakav kakvog pamtim, stegne me snažno i ne ispušta nikada: zanosan kao početak, strastven kao tango, lep kao neočekivan susret dvoje davnih prijatelja...

Koraci, ritmično i jednolično, gotovo utešno zvone niz utihnulu ulicu. Dobro je znati da još uvek snažno kuca srce moga grada i da mu krv struji kroz vene.

Stranice života i dalje se iščitavaju sa žarom, a oči su plamene, odjekuju u grudima zaljubljenih.

U pogledima, niz strme ulice koje se ruše prema reci cvetaju osmesi jorgovana i mirišu obećanja.

Sutra...sutra...tu.

Prizme neonskog svetla se lome na krhkoj latici koja omekšava sve što dotakne.

Toči se radost u bezbrojnim virovima.

Jalovo je ne zakoračiti u svet ove noći. Oko mene su zidovi i zgrade. Žuti, kao kad me je sunce ogrejalo, u boji zemlje koja je prekrila i deo mene odlascima bez poratka. (Da li mi je vetar pomrsio kosu ili me dotakla ruka koja me je davno milovala? Nikada neću znati.) Plavo kada se nebo nada mnom otvaralo i bele pahuljaste ponjave oblaka izrodilo.

Jedna musava devojčica protrčala je stazom ovuda. Odlepršala je negde u vazduh koji je mirisao na nestašni, razigrani dim iz dimnjaka, ćebe snega i gugutke. Otrčala je sa belom mašnom oblaka u kosi. Sada je zovu teta Marija.

...

Lepota se kao i dobrota umnožava.

Moja mati iznosi na sto tanjir pun trešanja.

Vratila sam se kući.