Траг

Све, баш све: и ружноћа града и огољеност нашег битисања омекшава с временом. Сазнање да смо на тим местима заувек оставили своје срце исписано по тротоарима Београда... Тај рукопис на грубом лицу велеграда, видљив и знан само нама, као тетоважа усечен болно у сећању.

Нестаје на сомотској простирци неба устрељена птица наше младости.

То је мој град, онакав каквог памтим, стегне ме снажно и не испушта никада: заносан као почетак, страствен као танго, леп као неочекиван сусрет двоје давних пријатеља...

Кораци, ритмично и једнолично, готово утешно звоне низ утихнулу улицу. Добро је знати да још увек снажно куца срце мога града и да му крв струји кроз вене.

Странице живота и даље се ишчитавају са жаром, а очи су пламене, одјекују у грудима заљубљених.

У погледима, низ стрме улице које се руше према реци цветају осмеси јоргована и миришу обећања.

Сутра...сутра...ту.

Призме неонског светла се ломе на крхкој латици која омекшава све што дотакне.

Точи се радост у безбројним вировима.

Јалово је не закорачити у свет ове ноћи. Око мене су зидови и зграде. Жути, као кад ме је сунце огрејало, у боји земље која је прекрила и део мене одласцима без поратка. (Да ли ми је ветар помрсио косу или ме дотакла рука која ме је давно миловала? Никада нећу знати.) Плаво када се небо нада мном отварало и беле пахуљасте поњаве облака изродило.

Једна мусава девојчица протрчала је стазом овуда. Одлепршала је негде у ваздух који је мирисао на несташни, разиграни дим из димњака, ћебе снега и гугутке. Отрчала је са белом машном облака у коси. Сада је зову тета Марија.

...

Лепота се као и доброта умножава.

Моја мати износи на сто тањир пун трешања.

Вратила сам се кући.