Ulaznica u bezatomsku eru

MONOPOLARNOM SVETU SE, PO SVEMU SUDEĆI, BLIŽI KRAJ. Zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, koje je u sredu počelo u Njujorku, unapred okarakterisano kao istorijsko, počelo je upravo u duhu prevazilaženja problema koje je izazvao posthladnoratovski monopolarizam, na političkom i ekonomskom planu. Nad velikom kongresnom dvoranom u zdanju Svetske organizacije na Ist Riveru, nadvio se duh razumevanja. Kako među velikim silama, tako i u odnosima moćnika sa onim državama koje su poslednjih decenija, silom prilika i bez sopstvene želje, uvučene u strateško nadigravanje Zapada i Istoka. Tačnije, SAD i SSSR-a, a potom i Rusije. U tom periodu širom naše planete nagomilalo se toliko nepoverenja ali i naoružanja, od konvencionalnog do nuklearnog, da je sve navodilo na samo dva ishoda: ili prizivanje pameti, ili opšte uništenje. Za sada, prevladao je razum.

Kakve ćemo, međutim, posledice trpeti zbog onoga što je učinjeno u periodu globalnih političkih konfrontacija i lokalnih vojnih sukoba, ostaje tek da se vidi.

I kao što su za sukob (uslovno rečeno) potrebne dve strane, jednako tako je potrebno i za mir. „Ako je ikada postojao trenutak da krenemo u duhu obnovljenog multilaterizma – da stvorimo Ujedinjene nacije koje istinski zajednički deluju – onda je to sada”, izjavio je prvi čovek UN Ban Ki Mun na početku zasedanja Generalne skupštine, posvećenom klimatskim promenama i smanjenju nuklearnog naoružanja u svetu.

Njegovom apelu pridružio se u svom pozdravnom govoru i američki predsednik Barak Obama. „Oni koji su kritikovali Ameriku što sve radi sama sada ne mogu da stoje po strani i čekaju da Amerika sama rešava sve probleme sveta”, iskren je šef Bele kuće. Bila je to poruka upućena jednako saveznicima i protivnicima. Izgleda da su je razumele obe strane. Naime, dan kasnije, u četvrtak, na sednici petnaestočlanog Saveta bezbednosti, jednoglasno je prihvaćena rezolucija koja, kako su naveli mediji, stvara okvir za konačni cilj – eliminaciju nuklearnog oružja. U rezoluciji je upućen poziv svim državama članicama Dogovora o neširenju nuklearnog naoružanja da u potpunosti ispunjavaju obaveze preuzete tim dokumentom i da se uzdrže od bilo kakvih nuklearnih proba.

Zvuči optimistički, ali šta je sa realizacijom željenog? Prema rečima samog Obame, narednih dvanaest meseci daće nam odgovor na pitanje koliko smo zaista privrženi ideji sveta bez atomskih bombi. A prvi test dobre volje uslediće već uskoro. Petog decembra ističe sadašnji dogovor o smanjenju nuklearnog naoružanja START-1 (koji su potpisali 31. jula 1991. SAD i SSSR, i ratifikovan 5. decembra 1994). Samo produženje važnosti ovog dogovora vodi nas na pravi put ka bezatomskom dobu. Sve ostalo bilo bi – fijasko.

DA AMERIKA NE MOŽE SAMA VIDELO SE I U PITSBURGU. Tamo su se u četvrtak uveče iz Njujorka preselili lideri 20 najmoćnijih zemalja, ne bi li došli do zajedničkog rešenja za zajednički izlazak iz finansijske krize koja je, ne igrom slučaja, inicirana upravo na američkom tlu. I desilo se neminovno: G-20 se pretvorio u, kako su naveli ruski izveštači – „Savet direktora” svetske ekonomije. To, naravno, ne znači da su odluke samita takvog karaktera i dometa da će, koliko sutra, ekonomska i finansijska kriza biti iza nas. Ne, one samo potvrđuju opravdanost poziva na zajedništvo koji su se čuli dva dana ranije u Njujorku, ali i Obamin apel da „Amerika ne može sama”.

Ipak, najkarakterističnije je u Pitsburgu bilo to što je, i pored zajedničkog stava da je svetska ekonomija na sredini puta ka ozdravljenju, u predlozima i ocenama učesnika samita vladala je primetna opreznost. Ruski predsednik Dmitrij Medvedev procenjuje da tek naredne godine možemo da računamo na ozbiljniju realizaciju odluka koje bi trebalo da ekonomske tokove vrate na pravi i stabilan put. Barak Obama smatra da je za izlazak iz krize neophodna koncepcija održivog i izbalansiranog rasta, dok se francuski predsednik Nikola Sarkozi čvrsto drži odluke Evropske unije da se enormni bankarski bonusi, koji su priču o finansijskoj krizi ogolili do sfere samovolje birokratskog aparata, svedu u prihvatljive okvire.

Da li je stvaranje „Saveta direktora” dovoljno da se sa više optimizma gleda u budućnost, veliko je pitanje. Jer u G-20 nisu uključene (barem ne direktno) male države, one kojima je svetska finansijska kriza nanela najviše štete. Veliki će se već nekako snaći. Ako treba deo svojih problema svaliće na one koji taj „poklon” ne mogu da izbegnu. Dakle države u razvoju, one kojima postojeći tehnološki nivo ne dozvoljava da se okrenu same sebi. Podsetimo, kriza je čak i u nekim relativno razvijenim zemljama, poput „novoevropskih”, izazvala duboke političke promene, pa čak i pad vlada.

Na kraju, da li su se Njujork i Pitsburg desili u pravom trenutku presudiće vreme. Kao i o iskrenosti prisutnih učesnika.