Улазница у безатомску еру

МОНОПОЛАРНОМ СВЕТУ СЕ, ПО СВЕМУ СУДЕЋИ, БЛИЖИ КРАЈ. Заседање Генералне скупштине Уједињених нација, које је у среду почело у Њујорку, унапред окарактерисано као историјско, почело је управо у духу превазилажења проблема које је изазвао постхладноратовски монополаризам, на политичком и економском плану. Над великом конгресном двораном у здању Светске организације на Ист Риверу, надвио се дух разумевања. Како међу великим силама, тако и у односима моћника са оним државама које су последњих деценија, силом прилика и без сопствене жеље, увучене у стратешко надигравање Запада и Истока. Тачније, САД и СССР-а, а потом и Русије. У том периоду широм наше планете нагомилало се толико неповерења али и наоружања, од конвенционалног до нуклеарног, да је све наводило на само два исхода: или призивање памети, или опште уништење. За сада, превладао је разум.

Какве ћемо, међутим, последице трпети због онога што је учињено у периоду глобалних политичких конфронтација и локалних војних сукоба, остаје тек да се види.

И као што су за сукоб (условно речено) потребне две стране, једнако тако је потребно и за мир. „Ако је икада постојао тренутак да кренемо у духу обновљеног мултилатеризма – да створимо Уједињене нације које истински заједнички делују – онда је то сада”, изјавио је први човек УН Бан Ки Мун на почетку заседања Генералне скупштине, посвећеном климатским променама и смањењу нуклеарног наоружања у свету.

Његовом апелу придружио се у свом поздравном говору и амерички председник Барак Обама. „Они који су критиковали Америку што све ради сама сада не могу да стоје по страни и чекају да Америка сама решава све проблеме света”, искрен је шеф Беле куће. Била је то порука упућена једнако савезницима и противницима. Изгледа да су је разумеле обе стране. Наиме, дан касније, у четвртак, на седници петнаесточланог Савета безбедности, једногласно је прихваћена резолуција која, како су навели медији, ствара оквир за коначни циљ – елиминацију нуклеарног оружја. У резолуцији је упућен позив свим државама чланицама Договора о неширењу нуклеарног наоружања да у потпуности испуњавају обавезе преузете тим документом и да се уздрже од било каквих нуклеарних проба.

Звучи оптимистички, али шта је са реализацијом жељеног? Према речима самог Обаме, наредних дванаест месеци даће нам одговор на питање колико смо заиста привржени идеји света без атомских бомби. А први тест добре воље уследиће већ ускоро. Петог децембра истиче садашњи договор о смањењу нуклеарног наоружања СТАРТ-1 (који су потписали 31. јула 1991. САД и СССР, и ратификован 5. децембра 1994). Само продужење важности овог договора води нас на прави пут ка безатомском добу. Све остало било би – фијаско.

ДА АМЕРИКА НЕ МОЖЕ САМА ВИДЕЛО СЕ И У ПИТСБУРГУ. Тамо су се у четвртак увече из Њујорка преселили лидери 20 најмоћнијих земаља, не би ли дошли до заједничког решења за заједнички излазак из финансијске кризе која је, не игром случаја, иницирана управо на америчком тлу. И десило се неминовно: Г-20 се претворио у, како су навели руски извештачи – „Савет директора” светске економије. То, наравно, не значи да су одлуке самита таквог карактера и домета да ће, колико сутра, економска и финансијска криза бити иза нас. Не, оне само потврђују оправданост позива на заједништво који су се чули два дана раније у Њујорку, али и Обамин апел да „Америка не може сама”.

Ипак, најкарактеристичније је у Питсбургу било то што је, и поред заједничког става да је светска економија на средини пута ка оздрављењу, у предлозима и оценама учесника самита владала је приметна опрезност. Руски председник Дмитриј Медведев процењује да тек наредне године можемо да рачунамо на озбиљнију реализацију одлука које би требало да економске токове врате на прави и стабилан пут. Барак Обама сматра да је за излазак из кризе неопходна концепција одрживог и избалансираног раста, док се француски председник Никола Саркози чврсто држи одлуке Европске уније да се енормни банкарски бонуси, који су причу о финансијској кризи оголили до сфере самовоље бирократског апарата, сведу у прихватљиве оквире.

Да ли је стварање „Савета директора” довољно да се са више оптимизма гледа у будућност, велико је питање. Јер у Г-20 нису укључене (барем не директно) мале државе, оне којима је светска финансијска криза нанела највише штете. Велики ће се већ некако снаћи. Ако треба део својих проблема свалиће на оне који тај „поклон” не могу да избегну. Дакле државе у развоју, оне којима постојећи технолошки ниво не дозвољава да се окрену саме себи. Подсетимо, криза је чак и у неким релативно развијеним земљама, попут „новоевропских”, изазвала дубоке политичке промене, па чак и пад влада.

На крају, да ли су се Њујорк и Питсбург десили у правом тренутку пресудиће време. Као и о искрености присутних учесника.