Nije svejedno

Tranzicija nas je naučila da u zemlji Srbiji svako može da odsanja svoj „američki san”. Da niko preko noći može da postane neko. Da bez ikakvih ograničenja, pitanja, potpitanja i strogo po slovu zakona, sedne u direktorsku, predsedničku, rektorsku fotelju… Možda bude malo buke u medijima, možda neko protestno pismo i to je to. Toliko smo oguglali na „čuda neviđena” da se čini da više nema nijedne stvari koja bi nas izbacila iz koloseka.

Normalno je da bivši pevač postane direktor neke fabrike. Normalno je da neko ko nema diplomu osnuje fakultet i da ga posle proda za velike pare. Normalno je da članstvo u upravnom odboru ili ministarska funkcija zavise od stranačke kombinatorike.

Zašto je onda tako odjeknula vest da će najpoznatiji svedok-saradnik na suđenjima za atentat na premijera Zorana Đinđića i druge zločine „zemunskog klana” postati vlasnik jednog fakulteta, a možda i većinskog dela jednog privatnog univerziteta? Zato što, ipak, nije svejedno.

Nije svejedno ko uči dete i kakvim stvarima ga uči. Zato što nije svejedno kako se dolazi do diplome. Niti kako se dolazi do fakulteta.

Po našem zakonu – jeste svejedno. U Ministarstvu prosvete su se usijali telefoni zabrinutih roditelja. Obećanje je da će svi studenti biti zbrinuti u slučaju da… Do tada, ministar prosvete nema nikakve ingerencije. Zakon o visokom obrazovanju ne bavi se pitanjem vlasništva obrazovnih ustanova. A ni Komisija za akreditaciju. Oni gledaju papire, sudski registar, broje nastavnike, studente i kvadrate. Gledaju kao da je fakultet prodavnica, a studenti pileći parizer.

U toku su izmene postojećeg Zakona o visokom obrazovanju, kreira se strategija visokog obrazovanja Srbije. Protekla decenija je dokazala da kvantitet nije nužno doneo i kvalitet. Tačno je da su Srbiji potrebni visokoobrazovani. Niko nije protiv otvaranja novih fakulteta. Ali neki red mora da se zna. Pravila igre moraju da budu precizno i oštro formulisana, a ne da ih razvlači ko kako želi i u kojem god pravcu želi. Ne sme da se dogodi da svi pričaju o olakom sticanju diploma na privatnim i kupovini na državnim fakultetima, a da „padnu” profesori samo s jednog fakulteta i samo u unutrašnjosti. Ne može da se dogodi da se godinama razvlači afera „Indeks”, a da se isti takav slučaj u komšiluku zaključi za šest meseci. I ne sme da se dogodi da svi pričaju o lošem kvalitetu većine fakulteta i viših škola, a da onda umesto „akreditacione seče knezova” gotovo svi dobiju dozvolu za rad…

Sve to mora naći svoje mesto u zakonu, kao i problem vlasništva nad univerzitetom. Amerikanci su to lako uredili i zašto ne preuzeti ono što valja: poreklo imovine mora da se zna. I tačka.

Ne sme biti svejedno ko seda u rektorsku fotelju, makar i privatnu, kao što ne sme biti svejedno ni ko seda u direktorsku, ministarsku ili predsedničku.