Kako sam silom prilika naučila tri jezika

U inostranstvo smo krenuli sa dva kofera spavaćim kolima druge klase. Otišli smo za Prag, muž sa ugovorom na šest meseci, a ja sa još nepotvrđenom trudnoćom. Ali očekivanja koja smo imali i koja su nas vukla u neizvesnost nisu se mogla nisačim uporediti niti izmeriti.

Za takvo stanje duha nije postojala merna jedinica. Mladi i neiskusni - kakva samo mladost može da bude, kaže poznata otrcana fraza, otisnuli smo se iz zagrljaja zemlje koja će tek doživeti strašne tragedije.

U zlatni grad smo stigli posle neprospavane noći i krenuli da odmotavamo klupko života u raznim evropskim zemljama. Raznim evropskim zemljama - smatrali bi to neukusnom šalom da nam je to tada neko rekao. ALI... Prošlo je vreme i ja sada sedim i sa mandatom od 16 godina života u tuđini pišem ovaj tekst prizivajući jasna sećanja iz tih dana susretanja sa nepoznatim .

Češki narod, slovenski jezik ... na prvi pogled moglo bi da se kaže da smo bliski po mnogo čemu. Ali prvih meseci bilo je velikih antagonizama....od fascinacije gradom koji je pod zaštitom Uneska do muke i negodovanja zbog čudnog, pevljivog jezika sa naam potpuno stranom akcentacijom. Ali čovek je čudna biljka kako kaže Petrija u čuvenom filmu...na svaku se muku navikne....tako sam se i ja borila sa češom svakodnevicom, jezikom koji je bilo neophodno savladati i sa mojom velikom srećm koja je povećvala struka i težnu tokom narednih meseci.

Otkrivala sam Prag sama, dok je suprug ispunjavao svoj ugovor...ja sam se upustila u avanturu vožnje metroom koji je tada za nas, a na žalost i sada, bio u domenu mašte, zatim u razotkrivanje starih gradskih četvrti od kojih neke datiraju još iz 11. veka....posle Beograda u kome je sve nekoliko puta rušeno i zidano...sve mi je izgledalo kao direktan skok u neku neispričanu bajku.

Danas to zvuči kao anegdota, ali pored svih peripetija Prag je ostao moja velika, prva ljubav....moja bajka i priča za koju vezujem moje prve, nevešte dane roditeljstva i moje prve velike bolove izazvane nostalgijom. Za nostalgiju, bolest od koje mi svi koji živimo NEGDE bolujemo - nažalost nema leka. Tako sam se ja njom zarazila tih prvih dana kada sam osetila da je sve što je uticalo na moj dotadašnji život i sve što sam volela ostalo negde na oko otprilike 1000 km daleko. Trebalo je živeti, opstati, učiti i izboriti se. Trebalo je naučiti BITI SAM.

I uspela sam, iz Praga sam se vratila sa dva sina, sa znanjem češkog jezika i sa iskustvom od pet godina.

I da ne poverujete plakala sam kada smo odlazili. Steglo mi se u grlu, našla sam prijatelje u tim ljudima, kroz glavu su mi se smenjivale slike komšija, doktora koji me porodio, gazda koji su nam izdavali stan, doktorke koja mi je vodila decu....parče života smo dali jedno drugom, ja Pragu pet a on meni snagu da izdržim još ....sledila je Ukrajina....

(/slika2)Ko ima strpljenja, sledi priča o Istoku Evrope, o zemlji u kojoj je začeto pravoslavno hrišćanstvo i o nestvarnoj lepoti i neverovatnim ljudima.

Obreli smo se u Kijevu, gradu koji leži na reci Dnjepar. Dnjepar - reka neverovatnih dimenzija, recimo da spojimo širine pet Dunava kod Beograda - pa otprilike tako je veliki. Zemlja ravnice, zemlja crnice, plodna i bogata ... tamo sam čula priču da je Hitler vagonima odvozio zemlju i prebacivao je u Nemačku zbog plodnosti humusa. Burna istorija, pravoslavlje koje se oseća u vazduhu, prelepe crkve .... neverovatni trgovi ogromnih dimenzija i parkovi i zelenilo bile su prve opservacije Kijeva i Ukrajine. Naš prvi stan je bio u ulici Lava Tolstoja. To mi je izazivalo neobično uzbuđenje i stalno sam se osećala kao neko ko je podaren takvom srećom da ima šansu da nauči ruski jezik i da čita Tolstoja i Dostojevskog u originalu. Iz Kijeva sam i ponela kao nešto što ima počasno mesto u mojoj biblioteci - "Rat i mir" na ruskom jeziku.

I opet susret sa metroom, ruskim sistemom podzemne železnice, besprekorno funkcionisanje u minut, prelepe stanice ukrašene mozaicima, luksuznim lusterima, umetničkim delima....ali i sa prosjacima i sa ljudima koji očajnički stoje i tako stojeći podsećaju na to koliko na nešto možemo da utičemo, a koliko toga izmiče našoj kontroli i moći. Kijev je grad kontrasta. Grad ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih. Neumoljivo smo se susretali pri svakom izlasku u grad sa strahotama Černobila i sa strahotama kraha jednog prethodnog društvenog sistema.

Ali život je tamo bio obogaćen susretima sa ljudima koji su plenili duhovnošću, smislom za humor i za umetnost. Prijateljstva i kontakti koje čovek napravi i ostvari, daju smisao i umiruju savest da svoju zemlju niste prevarili sa nekom drugom....to nas spasava jer to što doživiš tamo...daleko... možeš posle da iskoristiš, nekome da preneseš i da znaš da te je život šibao ali da si ostao uspravan.

Trenutno na TV gledam aktuelan je film "Tamo i ovde" jednog našeg mladog reditelja koji upravo opisuje tu našu raspolućenost da uvek kada smo negde tamo -srcem i dušom smo uvek ovde. Tako smo moja deca, suprug i ja četiri godine hodali gradom herojem Kijevom, naučili ruski jezik, naučili da igramo tenis i da plešemo i šta je to ruska disciplina.

Boršč, vareniki, hleb baton....restoran Carskoe selo, Hrešćatik, Pecerska lavra....videli podzemne crkve u kojima žive monasi, katakombe i najlepše rečno ostrvo usred grada na reci Dnjepar (ako se izuzme naša Ada) sa peskom belim i mekim kao u Tunisu. Šaka Srba i tamo. A da ne poverujete restoran na Kijevskom Podolu zove se "011". Komad života ostade i na Istoku Evrope.

(/slika3)Sada već šestu godinu živimo u Austriji, u Beču nekadašnjoj moćnoj prestonici. Sve odiše slavom i moći Habzburga i nekih minulih vremena. Hofburg, Šenbrun, Lepa Sisi, Kertnerštrase, Graben, Rathaus... valcer, opera i nastavak moje priče "Na lepom plavom Dunavu". Katolička zemlja puna šarenila raznih došljaka sa svih strana.... nemački tek sporadično čuješ na ulici....I treći jezik na mojoj listi ispita koje je još trebalo položiti, nova prepreka koju je trebalo preskočiti.

Kažu da je Vuk pisao i izdao srpski rečnik u Beču u vreme kada je Gete pisao Fausta...Jezik težak, a tek ljudi koje je po treći put trebalo prihvatiti i razumeti. Zapadnjački hladni, komšiluk koji jedva da i viđaš, ljudi koje ne srećeš jer su svi zatvoreni u svoja dvorišta i svoje modele ponašanja. Stranac na Zapadu - mnogo teža varijanta, tu si gastarbajter bez obzira koje struke bio i koje titule imao.

Eh, gde je kraj prilagođavanju! Menjajući zemlje, menjajući život i navike, jezike i okruženja, klime i gradove i ja sam se promenila. Pa sada kada dođem u BG više nisam ona JA, a BG više nije onaj koga sam ostavila. I onda jedna nova boljka pored nostalgije počinje da razjeda, a ona se zove odrođenost i razočarenje.

Tako život u inostranstvu postavlja pitanja....a ne daje odgovore na njih. Koliko ljudi nije uspelo decu ni srpskom jeziku da nauči....to je tek bolno. U stalnom jurenju za boljim životom, poslom, prilikama i novcem prekinuli su i tu jedinu nit koja ih je vezivala sa zemljom koja ih je rodila.

Što reče jedan čovek komentarišući jedan prethodni tekst ove divne rubrike, da ga citiram - "posle emigriranja nema kajanja!"