Mojne Hojne

Moje prezime ima 10 slova i za mene je jedno od najlepših na svetu. Nemoguće je pomešati ga sa ruskim, poljskim ili bugarskim prezimenom. Potpuno je jedinstveno srpsko prezime.

Nekada prezime i preglasno govori, tako da se desilo da sam ’89-te u poseti Njujorku imala neprijatnu scenu sa nepoznatim bračnim parom iz eks-Ju. Tada, kao srednjoškolka, nisam imala pojma o Srbima, Hrvatima i sl. Živela sam u svetu Endi Vorhola, Zaratustre, bledih 501, šarenih narukvica i gradskih momaka koji nose kosu vezanu u rep.

U momentu kada su mi stvari postale jasnije, društvene norme u Srbiji su već bile poremećene. Bila sam svesna da živim u nekoj vrsti ilegale i da se ne uklapam u novi građanski sloj, ali mi je bilo kukavički da napustim svoju zemlju. Osim toga, u stavovima mnogih koji su otišli nisam videla sreću. Srećan čovek svet drugačije vidi. Uglavnom, čekala sam bolja vremena. Neraskidiva veza sa zemljom me je držala i u 2 perioda ekstremnih, srećom kratkotrajnih perioda siromaštva.

Ni bombardovanje me nije oteralo. Čak je taj idiotizam koji je svet sebi dozvolio kod mene izazvao još jaču volju za borbom i opstankom. Prošao je i Milošević, kao i nekoliko godina nove vlasti, a da se u perspektivi mog života ništa nije promenilo. Na više životnih polja sam stagnirala, ali sam se sa puno nade držala onoga što jesam, sve vreme živeći u svojoj domovini. Bila sam ponosna na svoje srpsko prezime, moje na svetu jedinstveno –vić.

Onda se desilo da sam preko noći izgubila porodično nasleđe, koje mi je u državi nezaposlenih davalo iluziju normalnog života. Tada sam u stanju začuđujuće mirne ljudske svesti, shvatila da ja u Srbiji ne mogu da opstanem i odlučila sam da odem.

Sećam se jedne teške noći kada sam se molila dedi, pradedi, čukundedi.. da mi oproste što odlazim i što izdajem ono za šta su se borili. Ja pripadam porodici mirnih, ali istrajnih ljudi i svaka generacija moje porodice sa obe strane je davala izdanak koji je izgarao za Srbiju.

Davala je danak u živom mesu da bih ja jednog dana postojala i govorila svoj jezik. Ali ako su me moji preci tada čuli i videli, onda su i znali da se ono malo nade za nastavkom života kroz mene, u mom slučaju u Srbiji ne bi razvijalo.

Dve godine nakon odlaska, kada sam se prvi put vratila u Beograd, saznala sam da je izvesna tročlana komisija na Okružnom sudu podelila mito od 3000 evra, da bi pisala šta joj je plaćeno da piše. U kafani se sve zna. Tada sam jasno shvatila da su srpski sudovi nešto kao da ste u obdanište od 7-oro zaposlenih zaposlili 5 pedofila. Od tog momenta preispitivanje zbog odlaska je potpuno prestalo.

Ponekad, kad mi se javi miris mamine gibanice, želja da šmugnem kod treće komšinice na kafu ili se setim onih lepih momenta kada sam kao klinka slabo obučena cupkala ispred Akademije, mislići da je kul što se smrzavam, vrlo brzo iz dubine mozga počnu da mi pulsiraju tri lepa srpska imena čija lica i ne poznajem. I krene tiho Slavica Srećković, Vesna K… I istim tempom, lagano lepa sećanja nestanu.

Dobro znam da Srbi nisu ni bolji ni lošiji od drugih naroda, jer ljudi su svugde isti, ali Država Srbija je trenutno kao tkivo obolelo od raka. Neke čudne ćelije bujaju, ugrožavajući i uništavajući ono što je zdravo i što valja. I nema reči koje mogu da opišu divljenje i poštovanje koje osećam prema ljudima koji u Srbiji opstaju čisti, okupani, sa zdravim zubima, koji su kulturni, ne kradu, ne mrze, koji znaju šta je radna etika, profesionalizam i gde su granice žrtvovanja. Ljudima koji su svesni svog postojanja na Zemlji i koji vide sebe u nizu generacija. Divim im se i šaljem im svu podršku da opstanu, da budu dosledni sebi i da uspeju u onome u čemu ja nisam.

Što se emigracije tiče, emigracija nije laka. Svako ko misli drugačije ne zna ili ne želi da se za to zna. Nema biljke koju na polovini životnog ciklusa možete bez posledica da presadite. Početna euforija se rasprši i život postane svakodnevnica. A svakodnevnica emigranta nije laka. Čovek se rodi i umre sa jednom prazninom u sebi koju retko ko od smrtnika popuni. A emigracija vas stavi u situaciju da ta praznina neutaživo zjapi.

(/slika2)U gradu u kome živim postoji ulica koja se zove Hojne. Kad god prođem, ja onako mangupski razvučeno, sa novobeogradskim prizvukom, kažem: ”Mooojne Hojne”. I to niko ne razume. Niti će razumeti. Suprugu sam nekoliko puta bezuspešno pokušala da objasnim. Ali moje “Mojne Hojne” i dalje niko ne razume.

Zemlja koja me je prihvatila je licemerna u tolikoj meri, da je licemerje postalo stvar kulture, ali u toj zemlji moj život nije svakodnevna posvećenost istim glupostima. U ovoj zemlji moj život sa svojim malim ženskim ciljevima se razvija. Volim svoju porodicu i zajedništvo kojim zrači. Volim što sam počela da jedem zdravije i da idem na Vinjasa jogu. Beskrajno uživam u činjenici da se ovde, na pragu četrdesetih, smatram perspektivnom ženom. Volim što se ceni moje znanje jezika i vrednuje moje visoko obrazovanje. Što svojim radom mogu da brinem o svom životu. Volim što mogu da isplaniram aktivnosti nedelju dana unapred i da se taj plan ostvari.

Za razliku od većine emigranata sa naših prostora, meni ne smeta to što svako plaća svoj račun. Neki strahovi ne prolaze, tako da još uvek kad prilazim kontejneru, strepim da će 3 mačke da skoče na mene, ali mi se ovde ne raspada duša kada vidim pse lutalice u očajnim uslovima, a znam da je gradska vlast pokrala pare….

Za kraj šta reći osim očiglednog, a to je da danas, posle petnaest trpećih godina svog života, dok sam živeći na pola plućnog krila, čekala Godoa, ja predstavljam poslednji talas Srba koji su napustili Srbiju. Jedino što mogu da vas zamolim je da me ne osuđujete olako, jer iako ne jedem svinjetinu, ne volim Guču i ne zloupotrebljavam pravoslavlje da bih mrzela sve što je drugačije od mene, srpstvo je veliki i značajan deo mene. Ja volim to parče ''zemlje' koja hrani''.

Na žalost, ja sam Srpkinja koja je potpuno nevažna za Srbiju. Nisam ratni izbeglica, nisam politički emigrant, niti sam otišla zbog siromaštva. Moja svesna i zrela odluka je bila da se razvedem od svoje domovine. I spadam u one koji se neće vratiti.

A za dve generacije, što se mene tiče, moje drago, jedinstveno, “izvorno srpsko” prezime može da preraste u Brukner, Le Zoah ili Rinkon.

Što bi lale rekle: “Meni mindeđ”.