Мојне Хојне

Моје презиме има 10 слова и за мене је једно од најлепших на свету. Немогуће је помешати га са руским, пољским или бугарским презименом. Потпуно је јединствено српско презиме.

Некада презиме и прегласно говори, тако да се десило да сам ’89-те у посети Њујорку имала непријатну сцену са непознатим брачним паром из екс-Ју. Тада, као средњошколка, нисам имала појма о Србима, Хрватима и сл. Живела сам у свету Енди Ворхола, Заратустре, бледих 501, шарених наруквица и градских момака који носе косу везану у реп.

У моменту када су ми ствари постале јасније, друштвене норме у Србији су већ биле поремећене. Била сам свесна да живим у некој врсти илегале и да се не уклапам у нови грађански слој, али ми је било кукавички да напустим своју земљу. Осим тога, у ставовима многих који су отишли нисам видела срећу. Срећан човек свет другачије види. Углавном, чекала сам боља времена. Нераскидива веза са земљом ме је држала и у 2 периода екстремних, срећом краткотрајних периода сиромаштва.

Ни бомбардовање ме није отерало. Чак је тај идиотизам који је свет себи дозволио код мене изазвао још јачу вољу за борбом и опстанком. Прошао је и Милошевић, као и неколико година нове власти, а да се у перспективи мог живота ништа није променило. На више животних поља сам стагнирала, али сам се са пуно наде држала онога што јесам, све време живећи у својој домовини. Била сам поносна на своје српско презиме, моје на свету јединствено –вић.

Онда се десило да сам преко ноћи изгубила породично наслеђе, које ми је у држави незапослених давало илузију нормалног живота. Тада сам у стању зачуђујуће мирне људске свести, схватила да ја у Србији не могу да опстанем и одлучила сам да одем.

Сећам се једне тешке ноћи када сам се молила деди, прадеди, чукундеди.. да ми опросте што одлазим и што издајем оно за шта су се борили. Ја припадам породици мирних, али истрајних људи и свака генерација моје породице са обе стране је давала изданак који је изгарао за Србију.

Давала је данак у живом месу да бих ја једног дана постојала и говорила свој језик. Али ако су ме моји преци тада чули и видели, онда су и знали да се оно мало наде за наставком живота кроз мене, у мом случају у Србији не би развијало.

Две године након одласка, када сам се први пут вратила у Београд, сазнала сам да је извесна трочлана комисија на Окружном суду поделила мито од 3000 евра, да би писала шта јој је плаћено да пише. У кафани се све зна. Тада сам јасно схватила да су српски судови нешто као да сте у обданиште од 7-оро запослених запослили 5 педофила. Од тог момента преиспитивање због одласка је потпуно престало.

Понекад, кад ми се јави мирис мамине гибанице, жеља да шмугнем код треће комшинице на кафу или се сетим оних лепих момента када сам као клинка слабо обучена цупкала испред Академије, мислићи да је кул што се смрзавам, врло брзо из дубине мозга почну да ми пулсирају три лепа српска имена чија лица и не познајем. И крене тихо Славица Срећковић, Весна К… И истим темпом, лагано лепа сећања нестану.

Добро знам да Срби нису ни бољи ни лошији од других народа, јер људи су свугде исти, али Држава Србија је тренутно као ткиво оболело од рака. Неке чудне ћелије бујају, угрожавајући и уништавајући оно што је здраво и што ваља. И нема речи које могу да опишу дивљење и поштовање које осећам према људима који у Србији опстају чисти, окупани, са здравим зубима, који су културни, не краду, не мрзе, који знају шта је радна етика, професионализам и где су границе жртвовања. Људима који су свесни свог постојања на Земљи и који виде себе у низу генерација. Дивим им се и шаљем им сву подршку да опстану, да буду доследни себи и да успеју у ономе у чему ја нисам.

Што се емиграције тиче, емиграција није лака. Свако ко мисли другачије не зна или не жели да се за то зна. Нема биљке коју на половини животног циклуса можете без последица да пресадите. Почетна еуфорија се распрши и живот постане свакодневница. А свакодневница емигранта није лака. Човек се роди и умре са једном празнином у себи коју ретко ко од смртника попуни. А емиграција вас стави у ситуацију да та празнина неутаживо зјапи.

(/slika2)У граду у коме живим постоји улица која се зове Хојне. Кад год прођем, ја онако мангупски развучено, са новобеоградским призвуком, кажем: ”Мооојне Хојне”. И то нико не разуме. Нити ће разумети. Супругу сам неколико пута безуспешно покушала да објасним. Али моје “Мојне Хојне” и даље нико не разуме.

Земља која ме је прихватила је лицемерна у толикој мери, да је лицемерје постало ствар културе, али у тој земљи мој живот није свакодневна посвећеност истим глупостима. У овој земљи мој живот са својим малим женским циљевима се развија. Волим своју породицу и заједништво којим зрачи. Волим што сам почела да једем здравије и да идем на Винјаса јогу. Бескрајно уживам у чињеници да се овде, на прагу четрдесетих, сматрам перспективном женом. Волим што се цени моје знање језика и вреднује моје високо образовање. Што својим радом могу да бринем о свом животу. Волим што могу да испланирам активности недељу дана унапред и да се тај план оствари.

За разлику од већине емиграната са наших простора, мени не смета то што свако плаћа свој рачун. Неки страхови не пролазе, тако да још увек кад прилазим контејнеру, стрепим да ће 3 мачке да скоче на мене, али ми се овде не распада душа када видим псе луталице у очајним условима, а знам да је градска власт покрала паре….

За крај шта рећи осим очигледног, а то је да данас, после петнаест трпећих година свог живота, док сам живећи на пола плућног крила, чекала Годоа, ја представљам последњи талас Срба који су напустили Србију. Једино што могу да вас замолим је да ме не осуђујете олако, јер иако не једем свињетину, не волим Гучу и не злоупотребљавам православље да бих мрзела све што је другачије од мене, српство је велики и значајан део мене. Ја волим то парче ''земље' која храни''.

На жалост, ја сам Српкиња која је потпуно неважна за Србију. Нисам ратни избеглица, нисам политички емигрант, нити сам отишла због сиромаштва. Моја свесна и зрела одлука је била да се разведем од своје домовине. И спадам у оне који се неће вратити.

А за две генерације, што се мене тиче, моје драго, јединствено, “изворно српско” презиме може да прерасте у Брукнер, Ле Зоах или Ринкон.

Што би лале рекле: “Мени миндеђ”.