A šta ću jadan, kad sam Evropljanin

Komentarišemo u Londonu Edvard Lusi-Smit, vodeći teoretičar savremene umetnosti (autor najnovije monografije o meni), i ja tekst u „Politici” pod naslovom „Ali, avaj, levičari nam sve oteše“. Autor teksta je, pretpostavljam, zbog stila pisanja, zapisničar politbiroa, a kaže da je i kurator ovogodišnjeg Oktobarskog salona, izvesni Stevan Vuković.

U pomenutom tekstu taj kurator proglašava da sam nepismen, da ne razumem umetnost, da sam hvalisavac, da mrzim Pariz iz nemoći i da ne volim žene!? A ja sam samo govorio o „vizuelnoj umetnosti“. Ovo sve zato što sam se usudio da javno napišem u ovoj rubrici ono što svi znaju, da manifestacije slične Oktobarskom salonu, kao i on sam, predstavljaju sajmove diletantizma i kiča, predvođene državnim kuratorima i „državnom avangardom“ – apsurdom koji uporno opstaje zahvaljujući državnoj volji, a na opštu štetu.

Smešna je kuratorova strategija nalik zakonu spojenih sudova po kojoj ona funkcioniše. On misli da ako mene što više lično diskredituje, srazmerno toliko će smanjiti količinu diletantizma i kiča na Oktobarskom salonu! Njegova tvrdnja da ne postoji kič na Salonu, pošto su na njemu predstavljeni sami postavangardisti, groteskan je dokaz patološke arogancije. Naš kurator je, dakle, već prevazišao avangardu i otišao korak dalje, pa napunio Oktobarski salon postavangardom, a sama objava kuratorova kojom je proglasio izložbu postavangardnom dovoljna je, misli on, da je vakciniše protiv svake kritike.

Očigledno gospodin Vuković nije pravi čovek koji je odabran da se obračuna sa mnom pošto on više insistira na svojim duševnim stanjima dok čita moj tekst, nego što iznosi argumente u korist Salona. On nam tako prikazuje svoja stanja „zluradog zadovoljstva“ i „gnusnog osmeha“. Očekivali smo i bolove u stomaku, tešku probavu, koje zaista nikoga ne interesuju, osim njega. Znam da u nedostatku argumenata dolazi do ovakvih tegoba, pošto kurator nije u stanju da objasni zašto Salon nije sajam kiča i diletantizma.

Napominjem da ono što ja nazivam diletantizmom i kičem, to isto Benito Oliva naziva đubretom (a idejni im je otac). On je pre nekoliko godina u Beogradu izjavio da je skoro cela produkcija, misleći na „vizuelnu umetnost“ u poslednjih trideset godina u svetu, nagomilala isuviše đubreta koje treba u velikoj meri izbaciti iz muzeja. Pomenuo sam na početku još jednog vašeg duhovnog oca, a mog prijatelja Edvarda Lusi-Smita, koji za vaša visočanstva čak nikad nije ni čuo pošto se, kako kaže, bavi samo originalima iz te oblasti.

Kurator Vuković tobož nije razumeo da ja nikako ne stavljam u istu ravan filmskog režisera Žilnika i kuratorove artiste koji bi želeli da se bave i filmom, tako što uključe kameru i dok ona zuji, objasnili su im kuratori, da u tom momentu oni upravo stvaraju umetničko delo. Žilnik je kompletan filmski režiser koga ste uzeli iz nekog drugog filma, a ne iz vašeg. Mogli ste tu da uvalite i jednog Felinija ili Mona Lizu ili Rembranta, svejedno; oni bi služili samo da vam daju kredibilitet, iako svi dobro znamo da oni nikako ne pripadaju vašoj crkvi, pošto su svoja dela stvorili iz sasvim drugačije perspektive od vaše.

Nemam nameru da vam objašnjavam detaljno zašto su vaše manifestacije kič i diletantizam, pošto ste vi svesni te činjenice isto koliko i ja, ali mislite da niko to nije primetio. Za to nije potrebna nikakva specijalna terminologija, kao što vi zahtevate, da bi se reklo ono što vidimo. Svi znamo da je u likovnoj umetnosti teško reći šta je dobro, ali šta je loše to odmah znamo – pošto bode oči.

Vaša tvrdnja da ste postavangarda je smešna. Od Marsela Dišana ste evo već sto godina avangarda koja ništa novo ne donosi. Mržnja prema duhovnosti je moto vaše akcije, jer duhovnost smeta vašem poretku. Suština vaše teze je: svi smo mi umetnici – znači umetnika više nema. Umetnost je mrtva, a vi ste krunsko dostignuće i kraj svega.

Najzad, drago mi je što gospodina Vukovića boli moj dugogodišnji boravak u Parizu i Evropi. A šta ću jadan, kad sam Evropljanin, pošto sam i francuski i srpski slikar. Kad kurator bude objavio osamdeset reči nekog svog teksta u Evropi – koliko sam ja imao do sada samostalnih izložbi po svetu – moći ćemo da razgovaramo. Šaljem vam pozdrave sa još jedne moje izložbe u Parizu u galeriji „La in Brener“ koju sam sinoć otvorio. Poslaću vam razglednicu sa mojih izložbi u muzejima Temišvara i Bukurešta u novembru i decembru, pošto katalog ne zaslužujete.

Ali ružno je da ja o sebi pričam kako bih vam rekao da niste u stanju da me diskreditujete vašim izjavama i tako prikrijete vaš kič. Pitajte ugledne svetske autore iz oblasti kojom se bavim šta o meni misle. Čitajte dakle Marka L’Bota, Alena Žufrua, Beate Raifenšaid, Kloda Molara, Edvarda Lusi-Smita i niz drugih. Do tada, verujte mi što vam tiho šapućem na uvo, a što svi znamo: vi nadasve, nanosite veliku štetu kulturi.